Zbog
mojih partijskih natezanja, hoće li me demobilisati ili neće, ja sam
zakasnio sa diplomiranjem i godinu ili dve izgubio, a moje kolege već
projektovale. Školovanje sam produžio i da bih izbegao da me vrate u vojsku,
prihvatao sam se studentskih partijskih funkcija i kada sam najzad
diplomirao i uspeo da se otarasim vojske, najedanput sam došao u najtežu
moguću ličnu krizu. Ono što se gradilo u posleratnim godinama je bilo tako
jadno, sa dva tipa prozora, strogo birokratskom hijerarhijom i kontrolom.
Tada smo se tek raskantavali sa Rusima i to je bilo vreme socijalističkog
realizma, što moja surealistička arhitektura nije mogla da prihvati, tako da
sam se opredelio za urbanizam, računajući da on može da se shvati kao nauka.
To mi je bio izlaz, mada je on došao sasvim neočekivano, potpuno
neplanirano. Jedan moj kolega mi je saopštio da me je predložio za uži
konkurs, koji je raspisala Jevrejska zajednica, za spomenik jevrejskim
žrtvama fašizma i da sam jedan od tri odabrana, mlada arhitekta. Razume se
da sam primio taj prvi zadatak, međutim nisam ni sanjao da ću praviti
spomenike i nisam naročito bio oduševljen. Ali, onda počinje čitav niz
događaja koji formiraju sudbinu, a nju i inače formiraju krajnje
paradoksalne situacije. Trebalo je da podnesemo projekte, oklevao sam i
ujedno hteo da saznam o Jevrejima, pa sam čitao literauru, ponešto i o
Kabali i otvorio mi se jedan novi svet. Međutim, to je trajalo više nego što
treba i još nisam nikakav projekat napravio. Među nama, mladim arhitektama
se znalo šta ko radi i jedan kolega me je pitao o spomeniku i ideji, a ja ne
bih da priznam da je nemam: «Znaš, na sefardskom groblju, aleja
pravi jednu
lažnu perspektivu i onda odozdo ja pravim jednu antiperspektivu. I, čekaj,
čekaj idem kući, žurim da nacrtam antipesrpektivu». Tako je jedna reč rodila
moju profesiju. To je ono što je Los (Alfred Loos) govorio, da se jedna
dobra arhitektonska ideja može opisati rečima, a antiperspektivu je
predstavljalo to što priroda ide na niže i sužava se. Napravio sam je i
dobio konkurs. Onda počinje čitav roman. Kako sam imao recidive ranjavanja i
više operacija, spomenik sam velikim delom gradio pod groznicom i bolovima.
Jevrejska opština je dobila pomoć od Beograda za spomenik i imali su svoje
priloge, ali to nije bilo dovoljno, tako da nam je Beogradska opština
dozvolila da na dunavskim obalama, gde su bile deponije zgrada razrušenih u
bombardovanju, pokupimo sve što možemo od materijala. Išao sam tamo sa
majstorima, preturali smo, prepoznavao sam fragmente srušenog Beograda,
kuća kojih sam se sećao. Skupljali smo mnogo kamenih formi i od toga su
sazidana dva silazna zida. Spomenik je i bio tako zamišljen da svaka
porodica može da doda nešto svoje. Završen je 1952. godine i iskreno rečeno,
kada sam ga napravio, smatrao sam da sam uradio nešto veličanstveno. Ali, to
niko drugi nije mislio i spomenik je vrlo hladno primljen u stručnim
krugovima. Prvi koji su zapazili i objavili o njemu, bili su Slovenci. Kriza
je opet počela kada nije bilo više takvih porudžbina.
