Bogdan Bogdanovic:

Zbog mojih partijskih natezanja, hoće li me demobilisati ili neće, ja sam zakasnio sa diplomiranjem i godinu ili dve izgubio, a moje kolege već projektovale. Školovanje sam produžio i da bih izbegao da me vrate u vojsku, prihvatao sam se studentskih partijskih funkcija i kada sam najzad diplomirao i uspeo da se otarasim vojske, najedanput sam došao u najtežu moguću ličnu krizu. Ono što se gradilo u posleratnim godinama je bilo tako jadno, sa dva tipa prozora, strogo birokratskom hijerarhijom i kontrolom. Tada smo se tek raskantavali sa Rusima i to je bilo vreme socijalističkog realizma, što moja surealistička arhitektura nije mogla da prihvati, tako da sam se opredelio za urbanizam, računajući da on može da se shvati kao nauka. To mi je bio izlaz, mada je on došao sasvim neočekivano, potpuno neplanirano. Jedan moj kolega mi je saopštio da me je predložio za uži konkurs, koji je raspisala Jevrejska zajednica, za spomenik jevrejskim žrtvama fašizma i da sam jedan od tri odabrana, mlada arhitekta. Razume se da sam primio taj prvi zadatak, međutim nisam ni sanjao da ću praviti spomenike i nisam naročito bio oduševljen. Ali, onda počinje čitav niz događaja koji formiraju sudbinu, a nju i inače formiraju krajnje paradoksalne situacije. Trebalo je da podnesemo projekte, oklevao sam i ujedno hteo da saznam o Jevrejima, pa sam čitao literauru, ponešto i o Kabali i otvorio mi se jedan novi svet. Međutim, to je trajalo više nego što treba i još nisam nikakav projekat napravio. Među nama, mladim arhitektama se znalo šta ko radi i jedan kolega me je pitao o spomeniku i ideji, a ja ne bih da priznam da je nemam: «Znaš, na sefardskom groblju, aleja pravi jednu lažnu perspektivu i onda odozdo ja pravim jednu antiperspektivu. I, čekaj, čekaj idem kući, žurim da nacrtam antipesrpektivu». Tako je jedna reč rodila moju profesiju. To je ono što je Los (Alfred Loos) govorio, da se jedna dobra arhitektonska ideja može opisati rečima, a antiperspektivu je predstavljalo to što priroda ide na niže i sužava se. Napravio sam je i dobio konkurs. Onda počinje čitav roman. Kako sam imao recidive ranjavanja i više operacija, spomenik sam velikim delom gradio pod groznicom i bolovima. Jevrejska opština je dobila pomoć od Beograda za spomenik i imali su svoje priloge, ali to nije bilo dovoljno, tako da nam je Beogradska opština dozvolila da na dunavskim obalama, gde su bile deponije zgrada razrušenih u bombardovanju, pokupimo sve što možemo od materijala. Išao sam tamo sa majstorima, preturali smo, prepoznavao sam fragmente srušenog  Beograda, kuća kojih sam se sećao. Skupljali smo mnogo kamenih formi i od toga su sazidana dva silazna zida. Spomenik je i bio tako zamišljen da svaka porodica može da doda nešto svoje. Završen je 1952. godine i iskreno rečeno, kada sam ga napravio, smatrao sam da sam uradio nešto veličanstveno. Ali, to niko drugi nije mislio i spomenik je vrlo hladno primljen u stručnim krugovima. Prvi koji su zapazili i objavili o njemu, bili su Slovenci. Kriza je opet počela kada nije bilo više takvih porudžbina.

 

Iz intervjua koji je vodila Ida Labudovic