DR DAVID TAJTACAK

 

BEOGRADSKI JEVREJI  I  NJIHOVA ZANIMANJA
(OD KRAJA 19.
VEKA DO II SV. RATA)

 

Beograd 1971. godine

  

S A D R Ž A J:

Uvod ----------------------------------------------

1

Veletrgovci- manufakturisti -----------------------

4

- Miša Poličević i kompanija ----------------------

9

- Dragutin Djukanović i kompanija -----------------

12

- Hason i Demajo ----------------------------------

15

- Marić i Riznić ----------------------------------

17

- Jakov Bararon i sinovi --------------------------

18

Jevreji kao trgovci „na malo“ ---------------------

19

Trgovci pijačari ----------------------------------

24

Trgovci muške konfekcije --------------------------

25

Krojači -------------------------------------------

27

Krojačice -----------------------------------------

28

Modistkinje ---------------------------------------

29

Štampari ------------------------------------------

30

Amreldžije ----------------------------------------

31

Šahisti -------------------------------------------

Bankari -------------------------------------------

32

32

Srpska kreditna banka -----------------------------

34

Beogradska trgovačka štedionica -------------------

35

Trgovci kolnijalnom robom na veliko ---------------

35

Trgovci kolnijalnom robom na malo -----------------

36

Gvoždjarski trgovci -------------------------------

37

Obućari -------------------------------------------

38

Trgovci staklarsko-porculanske robe ---------------

39

Knjižari ------------------------------------------

40

Fabrikanti ----------------------------------------

42

Hotelijeri ----------------------------------------

43

Kožarski trgovci ----------------------------------

44

Menjači – Sarafi ----------------------------------

45

Kazasi – gombari ----------------------------------

47

Vele trgovci Nirnberškom robom --------------------

47

Trgovci Nirnberškom robom – „detaljisti“ ----------

48

Stolari i trgovci stilskim nameštajem -------------

50

PTT službenici ------------------------------------

51

Fotografi -----------------------------------------

53

Taksi šoferi --------------------------------------

54

Učitelji škole plesa ------------------------------

55

Tapetari i dekorateri -----------------------------

55

Osiguravajući zavodi ------------------------------

56

Šeširdžije ----------------------------------------

56

Limari --------------------------------------------

57

Vojni i gradjanski muzikanti ----------------------

58

Firmopisci ––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Stakloresci --------------------------–––––––––––––

59

59

Torbari -------------------------------------------

61

Fijakeristi i taljigaši ---------------------------

61

Ugostitelji i kafedžije ---------------------------

64

Carinski posrednici -------------------------------

65

Pozorišni umetnici i operski pevači ---------------

66

Parfimeristi --------------------------------------

69

Starinari -----------------------------------------

Buregdžije ----------------------------------------

69

70

Kafedžije i ćevabdžije ----------------------------

72

Ćevabdžije ----------------------------------------

74

Sirari ––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Crkvenjaci -------------------------------–––––––––

75

75

Kovači ––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Klači i šumeri ––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Piljari ------------------–––––––––––––––––––––––––

76

76

76

Pegleri –––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Frizeri ---------------------------------––––––––––

77

78

Pralje --------------------------------------------

79

Duvandžije ––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Filatelisti --------------------------–––––––––––––

79

80

Sladoledjije i Kolačari ---------------------------

82

Ringešpildžije ––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Kinooperateri --------------------–––––––––––––––––

82

83

Jevreji pevači snimljeni na gramofonskim pločama --

83

Pletači korpi i stolica ---------------------------

84

Prodavci zaklanih gusaka i njihovih preradjevina --

84

Trgovački zastupnici ––––––––––––––––––––––––––––––

Zastupnici fabrika boja ----–––––––––––––––––––––––

85

85

Pečatoresci – graveri –––––––––––––––––––––––––––––

Zlatari i časovničari ------–––––––––––––––––––––––

88

89

Specijalisti tursko – jevrejskih jela i poslastica-

90

Kolporteri – prodavci novina ----------------------

90

Državni službenici --------------------------------

90

Sudije --------------------------------------------

93

Profesori gimnazije –––––––––––––––––––––––––––––––

Novinari ---------------------–––––––––––––––––––––

93

94

Činovnici državnog monopola duvana ----------------

95

Poreznici –––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Železnički službenici ------------------–––––––––––

95

96

Dečija zabavišta – obdaništa ––––––––––––––––––––––

Učiteljice ----------––––––––––––––––––––––––––––––

96

97

Aktivni oficiri -----------------------------------

98

Jevrejske prosvetne i javne ustanove --------------

99

Sveštenici i vero učitelji ------------------------

99

Jevrejske sinagoge ––––––––––----------------------

102

Akademski slikari ---------------------------------

102

Drvarski trgovci ----------------------------------

103

Kamenoresci –––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Crevari ------------------------------–––––––––––––

104

104

Fabrikanti sirćeta ––––––––––––––––––––––––––––––––

Krojač muškog rublja ------------------------------

105

105

Vozači i kondukteri tramvaja ----------------------

106

Muzičari ------------------------------------------

107

Jevreji sportisti –––––––––––––––––––––––––––––––––

Nogometaši ---------------------------------–––––––

109

109

Arhitekte -----------------------------------------

109

Lekari ––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Radio spikeri -------------------------------------

Trgovci galanteristi na malo ––––––––––––––––––––––

Izvoznici –––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

119

130

131

132

Nosioci visokih vojnih odlikovanja ----------------

133

Jevreji dobrovoljci i komite-----------------------

138

Pevači pevačice – šlageristi ----------------------

140

Oštrači noževa ––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Grobari -----------------––––––––––––––––----------

140

142

Kočijaš pogrebnih kola ----------------------------

142

Prosjaci ------------------------------------------

143

JEVREJSKE KULTURNE I DOBROTVORNE USTANOVE ---------

SRPSKO – JEVREJSKO PEVAČKO DRUŠTVO ––––––––––––––––

JEVREJSKO AMATERSKO POZORISTE „MAKS NORDAU“ –––––––

ORGANIZACIJA SEFARDSKIH JEVREJA U BEOGRADU ––––––––

JEVREJSKO ŽENSKO DRUŠTVO ––––––––––––––––––––––––––

146

146

147

147

147

JEVREJSKA OMLADINSKA ZAJEDNICA --------------------

JEVREJSKO ŽENSKO DRUŠTVO „DOBROTVOR“ ––––––––––––––

DOM STARACA I STARICA –––––––––––––––––––––––––––––

„ANIJE AIR“ –––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

DRUŠTVO „HASED ŠEL EMED“ ––––––––––––––––––––––––––

DRUŠTVO MILOSRDJE –––––––––––––––––––––––––––––––––

MALBI ARUMIN „GURMAN“ –––––––––––––––––––––––––––––

148

148

148

148

148

148

149

DRUŠTVO POTPORA -----------------------------------

JEVREJSKO AKADEMSKO POTPORNO DRUŠTVO ––––––––––––––

HUMANO DRUŠTVO „ŠEMAJA DEMAJO“ ––––––––––––––––––––

ONEG ŠABAT I GEMILUT HASIDIM ––––––––––––––––––––––

BIKUR – HOLIM –––––––––––––––––––––––––––––––––––––

REHICA GEDOLA –––––––––––––––––––––––––––––––––––––

149

149

150

150

150

150

CIONISTIŠKA DRUŠTVA BEOGRADSKIH JEVREJA –––––––––––

SREDNJOŠKOLSKO DRUŠTVO „GIDEON“ –––––––––––––––––––

ATEHIJA –––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

KARMEL ––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

VICO ––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

MAGEN DAVID –––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

LOŽA BENE BERIT „SRBIJA” ––––––––––––––––––––––––––

E P I L O G  ––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

151

151

151

151

151

152

152

153

 

Beogradski-srpski Jevreji i njihova zanimanja

do II svetskog rata 

Uvod

          Prošlo je već više godina od kada sam se prilikom moga susreta sa čika Aronom Alkalajem, na Kalemegdanu, u nevezanom razgovoru dotakao i tematike o doprinosu srpskih – beogradskih Jevreja, ne samo u privrednom razvoju, već i svim drugim delatnostima ne samo privrednog razvoja Srbije, već i njihovom sudelovanju u kulturnom životu, od druge polovine XIX veka, pa sve do Drugog svetskog rata i njihovog stradanja od fašističkih okupatora.

          Našoj široj javnosti još iz davnina, pa sve do današnjeg dana, nije bilo poznato da su Jevreji mada vekovima živeći u dijaspori, bili angažovani u raznim granama privrednim delatnostima i kulturnog života pretkumanovske Srbije. Široj javnosti bilo je samo toliko poznato da su Jevreji dobri trgovci, truli bogataši, a kod antisemita, koji ih je nažalost i tada bilo, oni su se bogatili na nepošten način, bili su prevaranti, nepošteni ljudi i da kod njih uopšte nema sirotinje. Veoma malom broju ljudi, i to većinom Jevrejima, bilo je poznato, da kod Jevreja ima mnogo više sirotinje nego kod Srba i ostalih narodnosti pretkumanovske Srbije. Isto tako široj javnosti uopšte nije bilo poznato, da je kod starih Jevreja bio nepisan zakon, da svoje siromahe kriju i da ih pomažu „jer biti siromah po Bibliji nije bio greh“ i dužnost svakog imućnijeg Jevrejina bila je da tu sirotinju pomaže. Na taj način su od siromašnih Jevrejina stvarani „lumpen proleteri“, ta je sirotinja usled darežljivosti bogatijih Jevreja bila naučena na nered i lenčarenje.

Sve ovde dosad navedene činjenice dale su mi povoda, a na podstrek uvaženog čika Arona, da u kratkim crtama, iznesem sve ono što znam o Jevrejima sa Jalije, kako bi naši gradjani Srbi, ukoliko ovo delo bude štampano, bili upoznati sa svim delatnostima srpskih Jevreja i stekli pravu sliku o nedužnim stradanjima ovih počev od propasti II jevrejskoga carstva, Španske inkvizicije i krvavog nacional-socijalističkog „Hitlerovog terora“.

   Svakome koji se interesovao za razvoj i istoriju II svetskog rata poznato je da su pored stradanja naših naroda stradali i nedužni Jevreji. Isto tako široj javnosti je verovatno poznato da su u II svetskom ratu Jevreji Evrope, SSSR-a, Poljske, Rumunije, i Balkanskog polusotrva dali svoj doprinos u krvi u raznim koncentracionim logorima nacista u visini od preko šest miliona žrtava, dok od jugoslovenskih Jevreja, kojih je do početka II svetskog rata bilo preko 75 hiljada, za vreme krvave fašistiške okupacje naše domovine nastradalo preko 60 hiljada ljudi, žena i dece. Ako bi ove brojke izrazili u procentima, onda su jugoslovenski Jevreji izgubili u ljudstvu 80%, što bi odgovaralo da su oni po broju žrtava, a u odnosu na jevrejske žrtve u II svetskom ratu, bili na prvom mestu. Sve ove podatke znam najvećim delom kao poznavalac života beogradskih-srpskih Jevreja do početka II svetskog rata, manjim delom sam neke podatke saznao od svog oca dok je bio u životu – Izraila, svojih stričeva pok. Isaka i pok. Samuila dok su bili u životu, a neke sam podatke upamtio i pribeležio samo generalije nekih Jevreja za koje sam saznao čitajući zabeleške gospodina Kostića. Želim još da napomenem i to da je gospodin Kostić u svojim podacima pisao samo o bogatim Jevrejima, vele trgovcima, bankarima, industrijalcima, itd. Dok o Jevrejskoj sirotinji i njihovoj bedi kroz život tu ništa nije pomenuto. Smatram da jevrejska javnost treba da bude zahvalna g. Kostiću i za ove podatke, pošto su oni dali itekako dragoceni doprinos Jevreja u privrednom razvoju počev od Kneževine Srbije za vreme Kneza Miloša Obrenovića pa sve do početka II svetskog rata.

     Da bi istorijski podaci o srpskim Jevrejima bili što potpuniji i jasniji za naše gradjane Srbe ja ću u početku navesti najvažnije momente, migracije Jevreja na Balkansko polostrvo, t.j. njihov dolazak u Srbiju, da bih posle toga hronološkim redom, pisao o delatnostima Jevreja u svim granama javnoga života posebno.

 

U Beogradu                            Dr David I. Tajtacak

Januara 1971.    


Da bi svi čitaoci, kojima bi došli do ruku ovi zapisi, imali što jasniju sliku o delatnostima beogradskih Jevreja, neophodno je da u najkraćim potezima iznesem njihovu migraciju-dolazak na Balkansko poluostrvo – Srbiju. Posle propasti II jevrejskog carstva koga je porobio Vavilonski kralj Navuhadonosor, koji je zauzevši Jerusalim srušio i sveti hram, on je odraslo stanovništvo kako muškarce tako i žene odveo u ropstvo i oni su kao robovi morali da rade najgrublje poslove, noseći teško kamenje i ostali materijal za zidanje javnih gradjevina, mučeni i bičevani kada su iznemogli padali na zemlju od iscrpljenosti, pa i ubijani od čuvara koji po direktivi tadašnjih vlastodržaca. Za smrt jednog jevrejskog roba nisu nikome odgovarali. Posle propasti Vavilonije, Jevreji menjaju gospodare, koji ih raseljavaju na sve strane sveta. Njihovi novi vlastodršci su ih prodavali drugim narodima – kada su novi gospodari raspolagali ne samo muškarcima već i njihovim ženama i kćerima oni su bili gospodari ne samo njihove telesne snage, već i tela njihovih žena i kćeri. Najblaža kazna za neizvršavanje zapovesti jevrejskih robova bilo je kamenovanje ili bičevanje, posle čega je retko ko od robova ostajao u životu.

          U prvoj polovini XV veka posle Španske inkvizicije Jevreji iz španskog Maroka beže podeljeni u dve velike grupe. Jedna grupa na istok, gde preko Carigrada i Smirne dolazi na Balkansko poluostrvo i naseljava sadašnju Tursku, Bugarsku delimično Rumuniju. Pošto je Srbije porobljena od Turaka 1813. godine ovi Jevreji dolaze u Srbiju, a njihova migracija traje sve do završetka II srpskog ustanka, kada je pod vlašću kneza Miloša Obrenovića Srbija bila već gotovo oslobodjena i proglašena kneževinom. Ova grupa Jevreja nazvana je „Sefardi“ (sefer znači knjiga) zato što su se ovi Jevreji sve dok nisu zaboravili svoj maternji jezik – „ivrit-hebrejski“, govorili, čitali i pisali, gramatičkim jezikom. Druga grupa Jevreja migrira na zapad, u Francusku, Nemačku, Poljski deo Galicije, Rusiju, Englesku i u ostale zemlje zapadne Evrope i, postepeno zaboravljajući svoj maternji jezik, stvara novi jezik – to je bila mešavina staroga hebrejskog i negramatičkog nemačkog jezika „Jidiš“. Ovi Jevreji dobijaju naziv „Eškenazi“.

Posle ovoga kratkog i nužnog objašnjenja, prelazim na pojedine privredne delatnosti beogradsko-srpskih Jevreja, dotičući se i njihovog patriotskog i kulturnog delovanja, ukoliko su oni kao pojedinci delovali ma u kom od ovde navedenih pravaca.


VELETRGOVCI – MANUFAKTURISTI

          Samuilo Pijade i brat.

 

          Firma je osnovana 1872. godine a nalazila se u bivšoj Kralja Petra ulici – sada 7. jula. Robu je firma nabavljala u inostranstvu, najčešće u Beču i Pragu, i to direktno iz fabrike. Samuilo i brat mu David bili su veoma uvaženi, kao čestiti i dobri trgovci, poznati ne samo u glavnoj čaršiji (angro radnje nalazile su se tada u bivšoj Kralja Petra ulici), već i u tadašnjoj Kneževini Srbiji. 1908. godine kada je izbio carinski rat izmedju Austro-ugarske monarhije i Kraljevine Srbije, firma pada pod stečaj a Samuilo postaje siromašak. Živeo je u jednom malom sobičku u Kosmajskoj ulici a negovala ga je kćer udovica koja je bila udata u Bugarskoj, a kao udovica bez dece došla u Beograd. Samuilo je bio veoma gord čovek, odbijao je ponudjenu pomoć, tako da je pomoć koja mu je bila poslata, o čemu on nije znao, davana njegovoj kćeri i on je od te pomoći veoma teško živeo. Od njegovih sinova pominjem: Mošu Pijade, rodjenog 1883. godine u Beogradu, akademskog slikara i novinara. Slikarstvo je studirao u Minhenu. Kao novinar je, dok je bio na slobodi, izdavao nezavisni list „Slobodna reč“, a saradjivao je i pisao članke i u tada ilegalnom listu „Borba“.

          Svima je poznato da je Moša godinama proveo na robiji u kaznionama Bileće i Sremskoj Mitrovici kao komunista. Mošin mladji brat David studirao je takodje slikarstvo, i on je bio akademski slikar, i diplomirao je na Filozofskom fakultetu beogradskog univerziteta. Jedno vreme bio je profesor gimnazije u Valjevu, ali na toj dužnosti nije ostao dugo jer je kao brat Moše Pijade bio proganjan. Osim toga on je bio i pisac. Pisao je eseje i pesme. Njegove pesme su izdate davno pre rata, a knjiga pesama je nosila naslov „JA“. David docnije stupa u Francusko-Srpsku banku gde postaje šef trezora. Likvidiran je sa ženom i dvoje dece od nacista 1941. godine. Najmladji sin Samuilov bio je mentalno nešto zaostao, i kao puki siromašak imao je u jednoj plehanoj kutijici štampane ceduljice, na kojima je bila odštampana kvazi „Sudbina čoveka“.

 On je te ceduljice nazivao „planetama“, a planete su iz plehane kutijice izvlačila dva velika, bela pripitomljena pacova. Opterećen, pošto je bio oženjen, a u braku je imao mnogo dece, jevrejska opština ga prima za poslužitelja kako bi mogao da pristojnije živi i on je, kao i brat mu David, likvidiran sa celokupnom porodicom od nacista 1941. godine.    

Samuel Amar i sin

          Firma je osnovana 1870. godine. Samuilo je tada otkupio firmu od Save Popovića trgovca posredništvom Hugo Bulija. Pok. Samuilo bio je vidjen trgovac, veoma čestit i uvažen od svih trgovaca starog Beograda. Po prirodi je bio veoma skroman. Za doručak je obično jeo lepinju sa zejtinom i alevom paprikom, što je tada stajalo 10 para dinarskih, dok se za njegovu ženu pričalo, da je bila veoma galantna i da ju je on nazivao raspikućom. Posle njegove smrti njegovi sinovi, o kojima će docnije biti govora prestaju da se bave trgovinom, a pošto je Samuilo imao i mnogo kuća u Beogradu, postaju rentijeri. Da napomenem još i to da je njegov sin Moša u Srpsko-Turskom ratu, 1912 godine, kao rezervni poručnik sa svojim eskadronom zauzeo na juriš brdo kod „Ferizovića“ – posle oslobodjenja Uroševca gde je Moša poginuo herojskom smrću. Ovo brdo i danas nosi naziv „Amarevo brdo“. Moša je posle smrti za ovaj herojski podvig odlikovan visokim oficirskim odlikovanjem. Mošin brat od strica Isak Amar sudija Okružnog suda u Kragujevcu likvidiran je u oktobru 1941. godine prilikom racije od nacista prilikom masovnih streljanja rodoljuba. Njegov drugi brat od strica Leon Amar sudija sreskog suda u Paraćinu, likvidiran je takodje 1941. godine od nacista, a kao student prava bio je u Beogradu i saradnik „Srpskog književnog glasnika“ čiji je tada glavni urednik bio pok. Jovan Skerlić, redovan profesor filozofskog fakulteta beogardskog Univerziteta. Bio je oženjen dr Milenom Jeftić zubnom lekarkom i sa njom imao sina Aleksandra. Dr Jeftić je umrla prirodnom smrću dok je njihov sin Aleksandar ostao u životu zahvaljujući mešovitom braku. Ne mogu da propustim a da ne iznesem jedan podvig pok. Leona koji zaslužuje svaku pohvalu. 1915. godine su u Beogradu okupatori austrijanci osnovali Cesarsko-kraljevsku realnu gimnaziju koja se nalazila u staroj zgradi bivše vojne akademije. Razume se da je jedan od obligatnih jezika bio nemački a, profesor nemačkog jezika bio nam je neki unter oficir – podoficir, „Kruholc“ koji nije znao ni 10 srpskih reči. Jednom prilikom kada nam je Kruholc držao čas iz nemačkog jezika on je zapitao, razume se na nemačkom jeziku, djake kako bi se na srpskom jeziku reklo „vrabac sedi na drvetu“, na čemu mu je jedan od učenika koji je bio grbav a zvali smo ga „pukelhing“ odgovorio: umesto vrabac „ševac“ što je na šatrovačkom jeziku značilo muški polni organ. Razume se da su se svi djaci slatko smejali posle ove dosetke. Kruholc revoltiran smehom učenika misleći valjda da se njemu podsmevaju učenici rekao je: „Serbiše švajne – srpske svinje - zašto se smejete“. Pošto je u razredu najbolje poznavao nemački jezik, pok. Leon Amar je revoltiran ustao i rekao mu: “gospodine profesore povucite reč natrag, vi niste došli u Srbiju da nas nazivate srpskim svinjama već da širite Austro-ugarsku kulturu, došli ste da umirite buntovnike Srbe koji su ubili prestolonaslednika Franca Ferdinanda, dok su moja braća boreći se na frontu ginuli braneći svoju otadžbinu“. Pošto Kruholc nije povukao svoju reč već nas je ponovo nazvao srpskim svinjama, Leon mu je ponosno odgovorio: Lako je praviti se junakom pred nama decom u debeloj hladovini. Ako smo mi za vas srpske svinje onda ste vi za nas srpsku decu naduvena austrijska svinja“. Razume se da su posle ovog incidenta svi djaci petog razreda gimnazije bili saslušani od auditora nadporučnika Milera i pošto je manjina djaka bila kuražna da kaže celu istinu auditoru, odmah sutradan su iz realne gimnazije isterani: Jaša Zumbulović, likvidiran od nacista 1941. god, dr Samuilo Amodaj, lekar, umro u Izraelu 1965. godine i moja malenkost. Posle nekoliko dana smo sa deverima – troje dece su sprovodila dva stražara sa bajonetima na puškama u tvrdjavu donjeg grada gde smo po kazni probavili oko 7 meseci i tada pušteni kućama. Da napomenem još i to da smo više od 15 dana proveli u ćelijama na čijim prozorima nisu bila stakla već gvozdene rešetke. Razume se da je i Leon bio isteran iz realne gimnazije.

 

Avram Ozerović,  bivši trgovac vlasnik Manufakturne radnje na veliko bio je veoma ugledna i poznata ličnost, ne samo kao trgovac već i kao član stranke „naprednjaka“. Kao takav biran je i izabran za narodnog poslanika u Beogradu, gde je dugi niz godina bio i predsednik Jevrejske opštine. Za vreme Prvog svetskog rata živeo je kao izbeglica u Nišu sa kćerkom Hortenzijom.   Njegov sin Žarko bio je tada na frontu teško ranjen u nogu tako da je šantao i ostao ratni vojni invalid. 1918 godine on je kao viši činovnik u državnoj novinarskoj agenciji „Avala“ radio kao novinar. Iz ljubavi se ženi srpkinjom i prelazi u pravoslavnu veru. Likvidiran je od nacista 1941. godine.

Živko Leonović, osnovao je Tekstilnu radnju na veliko 1885. godine. Veoma vidjen, pošten i čestit, veliki patriota i veoma rutiniran trgovac izabran je 1887. godine za člana nadzornog odbora Narodne banke, gde ostaje sve do konca 1901. godine, kada je izabran za predsednika nadzornog odbora. Na toj dužnosti ostaje sve do 1929. godine. Posle isteka njegovog mandata na njegovo mesto biva izabran:

 

Avram S. Koen, vidjeni trgovac tekstilom na veliko, poznat u celoj predkumanovskoj Srbiji. Avram je u početku bio u ortakluku sa Avramom Tajtacakom (držali su ortački staklarsko porculansku radnju na veliko). Docnije se ortakluk raskida, a Avram osniva veliku manufakturnu radnju u bivšoj Kralja Petra ulici sa sinovima.

Njegov sin Nisim Koen posle očeve smrti preuzima očev posao i u starom Beogradu u prvom srpskom velosipedskom klubu Pere Selakovića prvo uči jahanje na biciklu, docnije na motociklu i u starom Beogradu kao jedini Jevrejin učestvuje u prvim motociklističkim trkama i dobija prvu nagradu. Nisim je rodjen 1896. godine, a likvidiran je od nacista 1941. godine.

 

Milan Ječmenica i kompanija. Kao opančarski radnik iz Užica Milan dolazi u 21. godini svog života u Beograd i odmah stupa kao kalfa kod firme „Stefanović i Ranković“. Ova firma je u početku svoga poslovanja prodavala nirnberšku robu na veliko, docnije se preselila u zdanje Nikole Spasića, i otvorila veliku manufakturnu radnju, gde Milan ubrzo postaje trgovački putnik da posle nekoliko godina otkupi radnju od Benciona Bulija, bankara i uortači se sa Bencionovim bratom po ocu Monijem i Jašom Alkalajem. Posle vrlo uspešnog poslovanja ova firma otvara i srpsku fabriku zimskoga rublja i amerikana. Iz meni nepoznatih razloga ova ortačka radnja osnovana krajem XIX veka brzo propada. Jaša Alkalaj odmah posle Prvog svetskog rata osniva u Pančevu sa svojim sinom i fabriku sijalica „Tesla“. Ova fabrika je odlično poslovala sve do 1941 godine kada je Jaša sa ženom, jedincem sinom, snajom i unukom likvidiran od nacista.

          Sin Jaše je 1934. godine u zajednici sa rodjakom Josifom Albalom, njegovim bratom od tetke, otvorio fabriku čarapa i veštačkih svilenih tkanina. Sestrić pokojnoga Jaše Alfred Albala koji je dugo godina radio kod firme „Ječmenica“ kao prokurista, odmah posle Prvog svetskog rata na volšebni način dolazi do velikog imetka i posle 1922. godine otvara na Senjaku veliku fabriku trikotaže sa braćom Gadol, Jevrejima iz Bugarske. Posle 2-3 godine on prekida poslovne veze sa braćom, zida veliku fabriku na Umci gde proširuje pogone za izradu i bojenje kožne galanterije i izradu rukavica.

Fabrici daje ime „Sava“, ženi se bivšom glumicom Ljubicom Josić, rodjenom sestrom akademskog slikara Mladena koji sada živi u Parizu, a rodjenom tetkom prvakinje Jugoslovenskog dramskog pozorišta Olge Spiridonović. Albala u Umci daje velike priloge za zidanje i renoviranje pravoslavne crkve, renomiranoj umetnici i prvakinji Narodnog pozorišta Žanki Stokić zida vilu na Senjaku.

1940. godine prelazi u pravoslavnu veru, dobija prezime Antić (kumovao mu je bivši ministar dvora Antić). Kao veoma bogat čovek imao je vilu na Senjaku. I pored toga što je prešao u pravoslavnu veru likvidiran je nacista sa braćom Zdravkom i Josifom Joškom, dok mu otac Biti, isto tako čuveni trgovac i prvi Jevrejin po zanatu sapundžija rodom iz Šapca, vrši samoubistvo vešanjem nemogavši da izdrži poniženja i torture nacista.

 

Nisim B. Aron (1860-1937) i sinovi.  Nisim je došao iz Vidina, Bugarska, 1892. godine, gde se ženi lepom ali siromašnom Jevrejkom Palombom rodjenom Koen (1868-1933). Svoju karijeru počinje sa malom radnjicom u Vasinoj ulici, robu nabavlja u Beču i Pragu, ne preko angro mreže nego direktno iz fabrika i kao veoma vešt trgovac prodaje je na malo po znatno jeftinijim cenama od ostalih trgovaca. 1918. godine otvara veliku angro radnju u ulici Kneza Mihajla, a u zgradi varoškog suda. Članovi firme su bili i njegovi sinovi i to: Marko, Majer i Menahem-Mikica. Bio je to veoma ozbiljan, po naravi povučen i miran čovek, veoma malo je govorio, namćorastog izgleda, pedantan u odevanju, uvek je nosio žaket sa prugastim pantalonama i polucinderom, svaki dan sveže obrijan, sa malom francuskom bradicom. Vrlo često i veoma rado on je pomagao siromašne i bedne, što je radio krijući bez razmetljivosti, tako da često ni njegovi najrodjeniji nisu znali koga je pomogao i sa kolikom sumom novca. Njegovi sinovi sa porodicama, njegove tri udate kćeri sa muževima i decom likvidirani su od nacista 1941. godine.

          

MIŠA POLIČEVIĆ I KOMPANIJA

 

          Koncem XIX veka u bivšoj Kralja Petra ulici, sada 7. Jula, Bečka firma Nisima–Nidje Kalderona prodaje svoju angro radnju firmi Poličević i kompanija. Za kupovinu firme sa robom trebalo je po ugovoru uložiti pola sume odmah a drugu polovinu isplaćivati u ratama. Da bi članovi nove osnovane firme došli do para za isplatu, Miša Poličević – Šapčanin prodaje svoje imanje u Šapcu i dobijeni novac ulaže kao svoj deo kapitala u novo osnovanu firmu. Isak Tajtacak, takodje Šapčanin, pre toga radio je kao putnik kod firme Kalderon, imao je nešto uštedjenih para i oženivši se Reginom rodjenom Demajo, pošto je dobio lep miraz i njega ulaže u novo osnovanu firmu. Treći ortak Milisav Milosavljević rodom iz sela Kusadka, oženivši se bogatom bečlikom, ulaže u firmu novac od dobijenog miraza, koji nije bio za potcenjivanje. Ortaci, mladi i agilni ljudi puni energije i volje za rad, stekavši još ranije veliku poslovnu rutinu, uspeli su da firma stekne veliki renome i ugled na samo u čaršiji već i kod potrošača.

          Miša Poličević nije bio čovek sa naročitom voljom i sposobnošću za ophodjenje sa mušterijama, on je voleo konje, imao je u Beogradu najlepšu dvokolicu sa napumpanim gumama, u koja je upregnut rasni vranac. Miša je bio uvek elegantno odeven, nosio je jahaće čizme, koje su bile lakovane, na rukama je uvek imao grao rukavice, a u levoj ruci držao bič sa kamdžijom. Njegov je posao bio više kancelarijski, tj. on je kontrolisao rad administracije i računovodstva firme. Sa svojim ortakom Isakom imao je u ulici Princa Evgenija, blizu Dunava, sada ulica Braće Baruh, zajedničku štalu u kojoj je pored dva rasna vranca imao i rasnog belog lipicanera, na kome je krunisan prilikom stupanja na presto Kraljevine Srbije Kralj Petar I.

          Isak, kao najsposobniji od ortaka, imao je najviše smisla, volje i rutine za rad sa potrošačima. On je nabavljao robu u inostranim tekstilnim fabrikama u Beču, Pragu, Mančesteru i Milanu.

 

 

Zato je u 50-tim godinama svog života učio talijanski jezik, kako bi bez tumača i posrednika poslovao sa talijanskim fabrikama. Kada mu je otac David, bivši trgovac iz Šapca pao pod stečaj, on je morao da napusti III razred gimanzije i ode u šegrte. Život mu nije bio ni malo lak, šegrtovao je u Temišvaru, gde je docnije postao i kalfa i najzad došao da radi kod firme Kalderon kao trgovački putnik. Njegov otac je, pavši pod stečaj pod starost naučio staklorezački zanat, i sve do preseljenja u Beograd sa celom porodicom, kćerima, ženom i sinom Nisimom obavljao svoj zanat kao staklorezac. Milosav je i ranije započeo karijeru u trgovini, svojim radom dospeo je do zvanja trgovačkog putnika, te veliki deo mušterija firmi kod kojih je on ranije služio, privukao novoj firmi.

 

          Pokojni Isak je još kao mlad čovek postao i politički aktivan. Bio je lični prijatelj predsednika kraljevske srpske vlade Nikole Pašića, on je bio veoma čestit i karakteran čovek, po prirodi skroman i nerazmetljiv. Mada je bio čovek od upliva on nikada nije hteo da protežira svoje sinove ili bližu rodbinu, dok je sve druge za koje je znao da su čestiti, pošteni i vredni, protežirao da dobiju službu, i po potrebi ih materijalno pomagao. Ovde ću navesti nekoliko primera iz kojih će čitalac najbolje upoznati njegov karakter. Kada je početkom Prvog svetskog rata njegov najstariji sin David – Viktor napunio 18 godina starosti on ga je prijavio kao dobrovoljca srpske vojske. Samo zahvaljujući njegovim političkim vezama tj. Nikoli Pašiću, Viktor tada biva dodeljen na rad vrhovnoj komandi. Kada sam ga ja kao diplomirani lekar umolio da me protežira da dobijem za vreme stažiranja platu a po završetku staža makar kakvo mesto u nekom mestu od srezova on mi je odgovorio: „Svoje najbliže rodjake ne protežiram, ako imaš nekoga od tvojih siromašnih kolega koji ne mogu sabi naći uhlebljenje, daj mi podatke, razume se sa tvojom garancijom da je pošten i nekorumpiran čovek, pa ću ja sve učiniti što mogu da ga zaposlim“. Kada su za vreme balkanskih ratova sakupljani prilozi za Crveni krst, on je upitao ljude koji su došli da traže prilog „koliko je priložila firma Anastas Pavlović?“ i kad su mu odgovorili 2.000 din, on je odvratio: “naša firma prilaže Crvenom krstu dinara 5.000“.


 

          Hteo bih da napomenem da je firma Anastas Pavlović bila u kapitalu mnogo jača a po trgovačkom stažu oko 30 godina starija. Stari Isak mi je uvek govorio: „Sinovče nikad ne daje džep nego srce“. U Prvom svetskom ratu on se sa sinovima povlači preko Albanije i u prolazu pored Makenzijeve ulice gde sam ja tada stanovao (sada ulica 1. Maja) znajući da je moj otac tj. njegov brat na frontu, i mene pozvao da sa njegovim sinovima podjem zajedno i da će on o meni voditi dalju brigu kao i o svojoj deci. Kada sam mu se ja zahvalio i odbio da me on izdržava rekao mi je tužnim glasom: “pošten si, gord i lud kao i tvoj otac“, poljubio me je i produžio sa svojim sinovima put ka albanskoj epopeji. Stigavši u Solun on za račun firme Poličević trguje, i mada nije raspolagao novcem njegova reputacija dovodi do toga da mu fabrikanti otvaraju velike kredite za kupovinu robe. Putujući brodom iz Soluna za Englesku i Italiju, radi sklapanja trgovačkih poslova, dvaput se davio jer su Nemačke podmornice u dva maha torpedovale brodove kojima je Isak putovao.

          Po oslobodjenju zemlje on se vraća u Beograd i donosi firmi 400.000 čiste zarade, i kao čestit čovek sve deli na ravne delove sa svojim ortacima Mišom i Milosavom. Da napomenem još i to da se za sve vreme okupacije Miša kao politička ličnost krio pod lažnim imenom u Vrnjačkoj Banji, a Milosav ostavši u radnji posle oslobodjenja podnosi račun poslovanja svojim ortacima skrojen onako kako je on Milosavu konvenirao. Milosav je za vreme okupacije Srbije od 1914-1918 godine kupio u Beogradu nekoliko kuća na imena svojih bližih i daljnih rodjaka, a da o tome nije podneo račun svojim ortacima. Najzad se Isak 1922. godine razortačuje i prodavši svoj vinograd koji je bio jedan od najlepših na Topčiderskom brdu i uloživši sav novac koji je dobio prilikom razortačenja, otvara svojim sinovima Viktoru i Andjelku, u zajednici sa svojim bivšim trgovačkim putnikom Jovom Jankovićem, koji je već ranije u Zemunu imao malu fabričicu trikotaže, on gradi veliku fabriku trikotaže, ženske konfekcije i ženskih svilenih čarapa. Fabrika je dobila naziv „Sava“. 1941. godine bio je prebijen od nacista i mučen tako da u najtežim mukama umire u svojoj kući koja se nalazila u Jevremovoj ulici 7.

 

Njegov najstariji sin Viktor umro je još pre Prvog svetskog rata posle operacije od grizlice u 12-to palačnom crevu. Viktorova žena Sarina rodjena Karaoglanović sa sinom Isakom izvršila je samoubistvo u Beogradu pre nego što su joj saopštili da sutradan preda ključeve svoga stana okupatoru i podje u koncentracioni logor na Sajmištu. Njegov sin Andjelko je sa majkom Reginom, ženom i dvoje dece vraćen od albanskih fašista u Beograd i pri pokušaju bekstva on je ubijen. Žena mu je sa dva sina Isakom i Davidom likvidirana na Sajmištu 1942. godine, zajedno sa taštom Reginom.

          Ista zla kob snašla je i njegovu kćer Klaru, udatu Mošić, koja je sa svojim mužem Davidom i sinom Andrejom takodje likvidirana.

 

          DRAGUTIN DJUKANOVIĆ I KOMPANIJA

 

          Firma je osnovana 1896. godine. Nalazila se u Knez Mihajlovoj ulici a zauzimala prostor od Knez Mihajlove do desne polovine ulice Vuka Karadžića. Radnja se nalazila u zadužbini Nikole Spasića a sada se u istoj zgradi nalazi prodavnica konfekcije „Beko“. Dragutin Djukanović bio je tada vidjena politička ličnost, po političkom ubedjenju radikal i veliki privrženik dinastije Karadjordjevića. Njegova braća Ilija, koji je bio profesor dece pok. Kralja Petra I i njihov vaspitač, docnije školski nadzornik, pa je zajedno sa pokojnim Stevom Čuturilom takodje učiteljem, pisao bukvare i čitanke za osnovne škole. Dragutin je bio veoma impozantan i lep čovek, nosio je dugu crnu bradu, veoma malo je govorio i na sve ljude sa kojima je dolazio u dodir ostavljao je utisak strogog, takoreći grubog čoveka. U stvari on je bio veoma dobar čovek, blage naravi, i pošto nije imao dece rado je pomagao siromašnu decu, i vrlo često davao velike novčane priloge školama. On je u novoosnovanoj firmi nadziravao nad kancelarijskim i računskim poslovima, a jednom od šegrta bio je zadatak da mu u kancelariju svaki dan donosi dnevnu štampu i to: „Zvanični organ narodne radikalne stranke“, „Samoupravu“, „Trgovinski glasnik“ i pismene berzanske izveštaje. Svaki dan tačno u 10 časova on je odlazio u restoran „Grand hotel“, koji se tada nalazio preko puta firme Djukanovć u ulici Čika Ljubinoj, gde ga je čekao doručak koji se sastojao od bele kafe sa šlagom i kajzer zemičkom premazanom čajnim buterom i medom. Docnije je ta zgrada renovirana, do nje je sazidana palata Francusko-Srpske banke u kojoj se danas nalazi služba Društvenog knjigovodstva.

 

 

     Drugi ortak je bio Samuilo Tajtacak, sin pokojnog Davida, o kome smo ranije pišući o firmi Poličević, već govorili. On je isto kao i stariji mu brat Isak, pošto mu je otac pao pod stečaj, napustio gimnaziju i otišao za šegrta u bivšu Austro-ugarsku monarhiju da sebi traži hleb. Tako dolazi u Temišvar gde se zapošljava u jednoj manufakturnoj radnji kao šegrt, da bi docnije svojim samopregornim radom ubrzo postao najstariji kalfa a docnije i trgovački putnik kada dolazi u Beograd i stupa u firmu Nisima-Nidže Kalderona kao trgovački putnik. Kada je Nidža Kalderon predao firmu Miši Poličeviću i kompaniji on posle kratkog vremena istupa iz firme i koncem XIX veka osniva firmu Djukanović i kompanija. Samuilo je po prirodi bio veoma inteligentan, kao čovek veoma plemenit i dobre duše, kao trgovac i finansijer veoma sposoban. Znajući ga i ceneći njegove sposobnosti Samuilo je često bio pozivan u Narodnu banku kao savetodavac po pitanjima tadašnje valute i devizne politike. On je vodio angro odeljenje firme, nabavljao robu direktno iz fabrika i često poslovno putovao u inostranstvo. Pored maternjeg jezika govorio je perfektno nemački. Svi trgovci iz glavne čaršije nazivali su ga „Bog trgovine“. Veoma su ga cenili i poštovali ne samo trgovci iz glavne čaršije nego i manufakturisti iz cele predkumanovske Srbije koji su se bavili trgovanjem na malo. On je, ukratko rečeno, bio glavna poluga firme, oko koje se okretalo celo poslovanje i ni jedna porudžbina nije mogla, niti smela da se obavi dok Samuilo za to nije dao svoju saglasnost. Da napomenem još i to da je zaslugom Samuila firma Djukanović tada bila i generalni zastupnik fabrike šešira „Hikl“ iz Beča i „Paniza“ iz Italije. Samuilo se 1899. godine ženi Rašelom, rodjenom Haim iz Pančeva i u skladnom i srećnom braku imao je troje dece: kćer Klaru, sina Johanana-Jovu i kćer Irmu-Mimiku. Klara i Jova su kao deca bolovali od dečje paralize i pošto tada nije postojala vakcina oni su, pošto su preboleli dečju paralizu, ostali sakati, tako da su na desnoj nozi hodali pomoću proteza. Dobar i plemenit kao muž i otac on pati gledajući svoju sakatu decu koja su bili lepi kao „Adonis“.

 

          Mada veoma bogat čovek koji je živeo u izobilju on je zbog svoje dece celog života patio jer je uobražavao da su mu deca bogalji samo zato što je on u mladosti grešio.

          Ni najbolji beogradski lekari pa ni Bečki profesori nisu mogli da ga razuvere da oboljenje njegove dece nema nikakve veze sa gresima iz njegove mladosti. Poznat kao preterano pedantan on je pre svoje ženidbe konsultovao čuvene Bečke profesore da li sme da se ženi i da li je sposoban za brak, i oni su mu posle bakterioloških pretraga krvi i kičmeno-moždanoga soka, kao i svih kliničkih pregleda koji su pokazivali sasvim normalan nalaz odobrili da može da stupi u brak, što je on i uradio. Kao što rekoh, to proganjanje ga je teralo da svake godine prilikom odlaska radi kupovine robe u Beč, on ponovno vrši konsultativne preglede kod najčuvenijih Bečkih profesora sve do 1914. godine, kada je započeo Prvi svetski rat.

          Treći član firme Budimir Radenković bio je veoma kulturan, visokoga rasta i veoma lep čovek. Uvek padantno odeven u žaketu, na glavi je uvek imao polucilinder, po prirodi blag i veoma dobar kao čovek, on je vodio detaljno odeljenje firme. Prema osoblju čak i prema šegrtima bio je veoma blag i human, iz njegovih usta se nikad nije čula loša reč, a sa svima sa kojima je dolazio u dodir postupao je kao lepo vaspitan čovek i džentlmen, tako je on čak i svojim šegrtima uvek govorio Vi. Kada mu je bila potrebna neka usluga on se obraćao šegrtima rečima: „Molim Vas-navodeći ime šegrta- budite ljubazni pa mi donesite čašu vode“. Kada mu je šegrt doneo ono što je tražio on se zahvaljivao rečima: „najlepše Vam hvala“. Početkom Prvog svetskog rata pri prvoj i drugoj okupaciji Srbije Dragutin Djukanović kao politički eksponent beži iz Beograda i krije se negde u unutrašnjosti porobljene Srbije. To isto čini i Budimir Radenković, koji se nije politički naročito isticao ali budući veoma plašljiv on sa ženom i decom napušta Beograd i beži u unutrašnjost, tako da celu radnju sada vodi Samuilo, a onda u doba neprijateljske okupacije, neprijatelj je vršio vrlo česte rekvizicije robe, za jedan dinar je plaćano pola papirne krune koja nije imala skoro nikakvu zlatnu polugu – ratna kruna, i Samuilo je i u tim prilikama robu prodavao u većini slučajeva za dinare plaćajući za banknotu od 10 dinara sedam bezvrednih papirnih kruna, umesto 5 koliko su one zvanično kotirale.

 

 

Ovako poslovanje Samuila donelo je firmi Djukanović velike materijalne koristi. Po oslobodjenju zemlje 1918. godine Dragutin i Budimir se vraćaju u Beograd. Samuilo im do dinara podnosi račun i pokazuje bilans poslovanja za vreme okupacije i oni mu se na poštenju, zalaganju i žrtvovanju srdačno zahvaljuju. Njegovi ortaci su odmah posle oslobodjenja, smatrajući da će cena robi skakati, predlagali da se kupuju velike količine robe a da ukoliko se ne može dobiti kredit od fabrika, uzme zaduženje od Narodne banke, sa čime se nije složio Samuilo. Tako da je došlo do toga da on istupi iz firme Djukanović, mislim 1922. godine, i pošto je prodao i svoj divan vinograd koji se nalazio na Topčiderskom brdu i dozidao na svojoj staroj kući, koja je bila parterna, još dva sprata, a u dvorištu zidao isto tako visoku dvospratnu kuću, on se povlači od svih poslova živeći skromno sa svojom porodicom od rente, koju mu je donosila kuća.

     Da napomenem još i to da je kuću koja se i danas nalazi u Dositejevoj ulici broj 10 kupio od Masalnoga suda (Masa pok. trgovca Landaua koji je umro kao rezervni oficir Austro-ugarske monarhije). Pošto je Samuilo bio i težak srčani bolesnik, živeo je veoma skromno i dijetalno, za njega su lekarski zakoni i uputstva bili svetinja. Samuilo umire naprasno od srca 1932. godine. Njegova supruga Rašela, kćer Klara, udata Koen likvidirane su na sajmištu 1942. godine zajedno sa snajom, čijeg se imena ne sećam, a ženom pokojnog sina odnosno brata Johanana – Jove, koji je streljan na Banjici. Klarin muž Avram Koen bio je do 1941. godine direktor svih šećernih fabrika u Srbiji. Njega su pre streljanja fašistički okupatori naterali da se popne na kupolu starog dvora i tako ga držali na nišanu mitraljeza nekoliko časova. Posle zadobijenog šoka koji je došao usled pretrpljenog straha odveden je na Banjicu gde je streljan 1942. godine.

     HASON I DEMAJO

     Manufakturna radnja na veliko osnovana je negde na sam početak balkanskih ratova. Hason je bio zet Demaju. Bio je i ranije trgovac. Držao je radnju na malo sve do uortačenja sa svojim šurakom Solomonom. Bio je to veoma ružan čovek, ali on je svoju ružnoću nadoknadjivao humorom, oštroumnošću i dobrotom.


     Njegov ortak Solomon bio je pre uortačenja sa Hasonom dugogodišnji trgovački posrednik. Radnja se nalazila u bivšoj Kralja Petra ulici a pored manufakture prodavala je i galanteriju. Hason je bio veoma sposoban kao trgovac, umeo je svojim šarmom i rečitošću da privlači sve nove i nove mušterije, a njegovi prijatelji i poznanici bili sretni da u časovima odmora slušaju njegove dosetke i da se dive njegovoj duhovitosti.

 

     Hasonova žena Sojka bila je veoma inteligentna, neverovatno skromna i ćutljiva žena. Njegov ortak Solomon, rodjeni stariji brat Šemaje bivšeg advokata i narodnog poslanika radikalne stranke bio je neverovatno pametan čovek. Na suprot svome šuraku Alfredu, Solomon je bio veoma lep, srednjeg rasta, imao je francusku bradicu, uvek je bio besprekorno odeven, bio je isto tako odličan govornik i veoma ugladjen. Radnja im je brzo napredovala, posao je cvetao. Još i danas se sećam pokojnog Solomona i jednog istinitog dogadjaja koji će najbolje da prikaže njegovu inteligenciju. Po završetku Prvog svetskog rata, a na ulazu u Veliki Kalemegdan, preko puta tadašnjeg hotela „Kruna“ bili su sakupljeni vidjeni Jevreji sa tadašnjim predsednikom Jevrejske opštine Hajimom Azrielom, bogatim trgovcem koji je trebao da pozdravi u ime srpskih Jevreja Regenta Aleksandra Karadjordjevića. Pred ulazom u Kalemegdan podignut je veliki slavoluk sa prigodnim parolama i u planu je bilo da predsednik Azriel preda regentu lovorov venac ukrašen srpskim trobojkama i posle toga održi prigodan govor. Po završetku njegovog govora trebalo je srpsko-jevrejsko pevačko društvo da otpeva himnu. Pošto Azriel nije vladao perfektnim srpskim jezikom to su mu vidjeni Jevreji savetovali da regenta pozdravi Solomon Demajo a da on kao predsednik posle pozdravnog govora preda regentu venac. On se tome predlogu energično usprotivio rekavši: „Jo sol presidente, La unor es mija“ –ja sam predsednik, i počast pripada meni. U tome je posle nekoliko trenutaka naišao regent sa svojom svitom dolazeći iz Knez Mihajlove ulice. Predsednik Azriel se ušeprtljao, zgrabio lovorov venac i predajući ga regentu rekao: „Vaše kraljevsto veličanstvo, primite ovaj venac od srpski jevreji u znak zahvalnost i ljubav. Venac primite od nama-vama“. regent se nasmejao, srdačno se pozdravio sa Azrielom i srdačno se sa njim rukovao. Taj momenat je iskoristio Solomon Demajo pozdravljajući regenta u ime srpskih Jevreja i iznoseći velike zasluge dinastije Karadjordjevia. On je naročito podvukao vernost i odanost srpskih Jevreja dinastiji koji su se hrabro borili u ratovima i ginuli braneći svoju domovinu, i koji su spremni da uvek sa srpskom braćom prolivaju svoju krv za blagoded i prosperitet domovine.

 

  

          Ovaj je govor oduševio prisutne gradjane, kojima je bio načičkan Kalemegdan. Posle toga dogadjaja su Solomona Jevreji intelektualci nazivali „jevrejski Ciceron“. Jedina mana pok. Solomona je bila što je bio notorni alkoholičar. Tako se on u pijanstvu, mislim da se to desilo 1928. godine, bacio pod voz koji je išao prugom za klanicu. Tada mu je voz obezglavio leš tako da je trup bez glave ostao da leži na okrvavljenoj pruzi, dok mu je glava bila odbačena oko 15 metara od pruge u jarak. Njegovu smrt oplakali su njegovi mnogobrojni prijatelji i poštovaoci i mada je kod vernika Jevreja zabranjeno opelo za samoubice to je, po dozvoli tada vrhovnog rabina dr Isaka Alkalaja, dozvoljena svečana sahrana uz sudelovanje srpsko-jevrejskog pevačkog društva. Stari Beogradjani koji su još u životu dobro se sećaju masovnog učešća gradjana staroga Beograda ne samo Jevreja već i Srba na njegovom pogrebu. Ne znam iz kojih razloga se posle Solomonove smrti rastura i firma.

          Alfred Hason se povlači od poslovanja i živi skromno sa svojom ženom kao rentijer. Likvidiran je sa ženom od nacista 1941. godine.

         

Marić i Riznić

 

          Manufakturna radnja na veliko osnovana je u II polovini XIX veka. Nalazila se odmah do hotela „Grčka kraljica“ sada „Plavi Jadran“. Firma je ranije pripadala Bečkim Jevrejima koji su je prodali vlasnicima, a pošto ovi nisu bili u mogućnosti da odmah isplate celu sumu otkupa, to je kao tajni ortak i kao jedna vrsta kontrole poslovanja stupa u firmu Isak Levi, veletrgovac iz Beča. Firma je odlično poslovala i uživala je velike kredite kod Bečkih firmi posredstvom Levija. Riznićev sin, imena mu se više ne sećam, ne mareći za trgovinu odaje se studiranju muzike i po završetku studija postaje dirigent u Narodnom pozorištu.

 


 

Pošto tada pozorište još nije imalo razvijenu opersku sekciju, muzika kraljeve garde je tada svirala pre početka predstave, u pauzi izmedju činova i kod završetka predstave, a sudelovala je svojom svirkom u srpskim komadima sa pevanjem kao što su bili „Djido“, „Koštana“, „Suton“ (prva opera pokojnoga Stevana Hristića, kompozitora). Posle smrti staroga Riznića zatim i Marića, firma prestaje da postoji.

 

          JAKOV BARARON I SINOVI

 

          Jakov dolazi U Beograd iz Bosne krajem 19. veka i stupa kao trgovački pomoćnik kod manufakturiste braće Mandil, firma „Kod zlatnog andjela“. Tu ostaje kao kalfa sve do 1910. godine kada preuzima radnju moga oca pok. Izrailja u Kolarčevoj ulici, u kući Perse Milenković, rentijerke. Kao vešt trgovac ubrzo počinje da se bogati i početkom Prvog svetskog rata prenosi svoju radnju u Niš jer je Beograd bio bombardovan. Usled ratnih prilika i nestašice on se kao vešt trgovac veoma dobro snalazi i počinje da se bavi trgovinom na veliko. Po završetku Prvog svetskog rata vraća se u Beograd i otvara veliku radnju, sad više nema i manufakturnu već radnju, prodavnicu raznih vrsta čarapa od najprostijih pa do svilenih, džepnih maramica i ostale kratke robe. Robu je otkupljivao od raznih fabričkih konzorcijuma, plaćajući robu odmah u gotovom, što mu je donosilo i uobičajeni rabat, a ostalu kratku robu poručivao je direktno iz Bečkih i Čeških fabrika. Bio je veoma dobar i plemenit čovek, veoma darežljiv prema sirotinji, pobožan i skroman čovek, ali veoma slabe inteligencije. Posle njegove smrti njegovi sinovi produžuju sa radom i postaju veoma ugledni i bogati trgovci, na glasu ne samo u Beogradu već u celoj Srbiji. Stub radnje i glavni nabavljač robe bio je njegov sin Solomon (sada živi u Tel Avivu-Izrael). Njegov sin Hajim-Buki poginuo je u II svetskom ratu, 6. aprila, prilikom bombardovanja Beograda, na vojnoj dužnosti. Njegova žena, dve kćeri i unuka likvidirani su od fašista; njegov brat Moša beži lažnim pasošem u Italiju, gde umire od raka 1947. godine, njegova žena Rena sa dvema kćerima likvidirana je od nacista 1941. godine. Žena Avramova, Rikica, bila je u koncentracionom logoru Aušvic odakle se živa vratila u Beograd i sada, pošto se preudala, živi u Sarajevu. Avramov sin Jakov koga je spasao jedan Srbin kafedžija kome je pokojni Jakov kumovao i materijalno ga pomagao, spasao je Avramovog sina koji je u Beogradu završio fakultet i sada živi sa majkom u Sarajevu. Jedna kći Bukijeve sestre koju je spasao njen stric Salomon sretno je udata i živi kao laborant u Tel Avivu. Najstarija kćer pok. Jakova, Rebeka, žena pokojnog Bore Ruben Jontovića, bivšeg trgovca sa dvema odraslim kćerkama likvidirana je 1941. godine od nacista, a njegova mladja kći Veza, udata Finci, likvidirana je sa mužem bankarskim činovnikom (ona na Sajmištu u dušegupki a on streljan 1942. godine u Jajincima). Žena pokojnog Jakova Bararona, Nehama-Duda spasla je život pobegavši lažnim pasošem preko Italije u Izrael sa sinom Solomonom, gde je umrla prirodnom smrću dočekavši duboku starost.

 

          JEVREJI KAO TRGOVCI „NA MALO“

 

          Ovih trgovaca je bilo veoma mnogo a ni tehničke ni vremenske mogućnosti mi ne dozvoljavaju da o svakome od njih po nešto kažem. Zato ću ovde da napomenem samo njih nekolicinu koji su za života imali manje ili veće zasluge ili za Jevreje ili za našu domovinu.

 

          Hajim Medina – „Stari Medina“ bila je to jedna od velikih radnji kratke i konfekcione robe, osnovana posle druge polovine XIX veka. Vlasnik firme, stari čika Hajim bio je veoma pošten i pobožan čovek, uvaženi trgovac i veoma cenjen ne samo od svih vidjeninih trgovaca u užim reonima Beograda već i kao jevrejski verski i javni radnik. On je u prvome braku imao dva sina: starijeg Avrama i mladjeg Jakova-Žaka i četiri kćeri, i kao udovac je u drugom braku, oženivši se udovicom tetka Vidom, udatom Pinto imao još dvoje dece: sina Marka i kćer čijeg se imena više ne sećam. Čika Hajim je bio veoma omiljen kod Jevreja, jedan je od osnivača „Oneg Šabata“ i „Rehica Gadola“. O značaju i svrsi ovih ustanova pisaću docnije. Njegovom zaslugom je osnovano i društvo koje je siromašnim Jevrejima podizalo skromne nadgrobne spomenike i održavalo crkvene godišnje pomene. Bio je to veoma dobar čovek, veoma sažaljive prirode, nikome nije ni pomislio a kamoli učinio neko zlo. I najteže uvrede koje su mu upućivane od raznih nekulturnih ljudi primao je stojički.

 

 

          Ako bi neko od ljudi koji su ga uvredili došao da mu se izvini, što se dosta često dešavalo, i da ga moli za oproštaj, on je odgovarao: “Bog nas je naučio da opraštamo“. Upamtio sam i još danas mi je u pameti jedan dogadjaj koji će najslikovitije da prikaže čitaocu dobrotu i plemenitost čika Hajima. Jednoga dana kada se čika Hajim vraćao sa bogosluženja iz stare sinagoge i prolazio pored poznate kafane „Hadži Janja“ na Dorćolu, opazio ga je čika Dobrica Milutinović, naš čuveni dramski umetnik, i trešten pijan, pošto je bio notorni alkoholičar, rekao je čika Hajimu: „Kako si matori Čivutine“. Čika Hajim bled kao smrt i vidno uzrujan nije na tu uvredu uopšte reagovao, i pošao je svojoj kući plačući i posrćući pri hodu.

Posle izvesnog vremena, kada je čika Dobrica bio trezan, sačekao je čika Hajima, koji se opet u subotu vraćao iz sinagoge kući, poljubio ga u ruku, klečeći na ulici pred kafanom i pred svim gostima koji su se zatekli sedeći za stolovima pred kafanom, rekao: „Oprosti meni grešniku čika Hajime, slab je izraz namenjen tebi da si čovek, ti si svetac“. Čika Hajim i sam potresen odgovorio je Dobrici: „Svi su ljudi grešni, i ja nisam bez grehova, neka ti je bogom prosto, jer nam bog, koji je jedino bezgrešan, kao svojoj deci oprašta grehove“.

          Moram da napomenem da je naš čika Dobrica, kada je bio trezan, a to se vrlo retko dešavalo, bio veliki prijatelj srpskih Jevreja, jer je sa njima proveo gotovo ceo svoj vek zajedno na Dorcolu, deleći sa njima i zlo i dobro, a za vreme okupacije nije hteo da igra u Narodnom pozorištu. Čika Hajim je sa ženom, sinovina, kćerima, zetovima, unucima i unukama likvidiran u Beogradu 1941. godine od nacista. U životu mu je ostao sin Jakov koji je u ratu kao rezervni oficir pao u nemačko zarobljeništvo i pošto je bio oženjen Srpkinjom, ona mu je spasla dvoje dece. Sada Žak sa decom živi u Izraelu. Isto tako njegovog sina Marka koji je bio oženjen Srpkinjom likvidirali su nacisti 1941. godine, kao i najstarijeg sina Avrama koji je bio oženjen Nemicom, Bečlijkom, i ona mu je sačuvala sina Hajima koji sada živi u Kanadi i kćer Eriku, udatu Bogdanović.

  

          Avram L. Pinkas – „Mladi lavovi“

  

          Otac pokojnog Avrama, pokojni Leon, pošto u Nišu gde je i rodjen nije dobro prolazio u trgovini, dolazi u Beograd krajem XIX veka i otvara malu radnjicu u Vasinoj ulici, gde je prodavao manufakturnu robu. Pošto je pao pod stečaj on docnije otvara radnju na sinovljevo ime i iz Vasine ulice prelazi sa radnjom u Makenzijevu ulicu br 53, sada ulica 1. Maja.

U novo otvorenoj radnji mu je pošlo za rukom da se posle 2-3 godine naglo podigne, tako da je njegova radnja bila jedna od najvećih na Savincu – u blizini „Čubure“. Stari Leon je bio veoma dobar i plemenit čovek, neverovatno pobožan, nikad iz njegovih usta nije izašla ni jedna ružna reč, o psovkama i da ne govorim.. On je poznavao i jevrejski jezik-Ivrit, a bio je i „Talmudista“. Robu je nabavljao iz inostranstva, a u nedostatku pojedinih artikala on je iste nabavljao kod grosista u Beogradu. Jednom prilikom za vreme okupacije Srbije 1915. godine pošao sam sa pok. Leonom, koji mi je bio deda po majci, u varoš, da mu ponesem kutije sa klubadima svilenog fula „D.M.C.“, i pri povratku sa kupovine baš smo stigli do stare kafane London (ugao Knez Milanove i Velikog Miloša ulice) on je počeo da se češe po vratu, i uhvatio veliku belu vašku. Tada je u bombardovanom Beogradu harao trbušni tifus i pegavac. Ubivši vašku rekao je na španskom: „Ubiću te jer mi piješ krv“, i izmedju noktiju oba palca prignječio vašku. Odmah zatim utrčao je kao bez duše u kafanu London, oprao ruke, i kad smo produžili put ka Slaviji stavivši obe ruke na grudi počeo je mrmljajući da se na hebrejskom moli bogu. Na moje ptanje zašto se moli on mi je davao znakove da ga ništa ne pitam, a po završenoj molitvi rekao mi je: „molio sam se bogu da mi oprosti grehe jer sam ubio živo biće“. Kad sam mu ja rekao da je time spasao ne samo sebe od tifusnog oboljenja već i mnoge druge ljude, on mi je odgovorio: „i vašku je bog stvorio, i ako je Gospod odlučio da obolim od tifusa i od iste bolesti umrem, to mi je pisano, protiv volje božije se ne može“. Leonov sin Avram, visok po rastu i veoma lep čovek, oženivši se iz ljubavi nekom ženom koja se zvala Ljubica a za koju se onda pričalo da je sumnjive prošlosti, sklopio je taj brak protiv volje svojih roditelja i svoga zeta, mog pokojnog oca Izraila, ne zato što je Ljubica bila inoverka već što po ondašnjim shvatanjima o braku devojka je prilikom stupanja u brak morala da bude „virgo intakta“, a to Ljubica nije bila.

          Neposredno pred ulazak Austro-nemaca u Beograd 1915. godine Ljubica je preko advokata, kao zakonita žena Avrama oduzela dedi radnju, i odmah posle ulaska neprijateljskih trupa u Beograd saživela se sa žandarmeriskim narednikom Rudolfom Materlihom, koji je po njenome nagovoru moga dedu Leona kao starca od 65 godina uhapsio, i šlepom sa ostalim zatvorenicima kao političkog krivca poslao u koncentracioni logor Ašah gde je deda, umro od zapaljenja pluća i gladi, jer kao pobožan čovek nije smeo da jede hranu koja nije bila „košer“ (kuvana na gušćoj masti ili ulju a domaća životinja je morala biti zaklana od šaktera-to je bila jedna vrsta veterinarskog pomoćnika). Da zlo bude još gore moj pokojni otac Izrailo koji je tada ležao u vojnoj bolnici teško ranjen u nadlakticu, pobegao je iz bolnice, da ne bi pao u ruke neprijatelju, i sklonio se kod dede u stanu. Doznavši za to Ljubica je to prenela svome prijatelju Rudolfu, koji je posle nekoliko dana, sećam se da je to bila subota, poslao četiri naoružana policajca u dedin stan, koji su mome ocu stavili lisice na ruke i odveli ga u „Krajs komandu“ koja se tada nalazila u Knez Mihajlovoj ulici u zgradi Grand pasaža. Ja sam, razume se plačući, potrčao za ocem i kada sam video da ga vode u „Krajs komandu“, utrčao uz stepenice i ušao u sobu gde sam zatekao oca, koga je saslušavao jedan stariji gospodin, po činu potpukovnik. Na njegovo pitanje koga tražim ja sam mu odgovorio da su mi ovde doveli oca i da ga molim da mi objasni zašto su to učinili. Na to mi je on odgovorio: „Vaš je otac kao komita pucao na cesarsko-kraljevsku vojsku i zato ćemo ga predati sudu, koji će ga najverovatnije osuditi na smrt vešanjem. Ja sam na to odgovorio da su njegove informacije lažne i da je moj otac kao vojnik III poziva učestvovao u ratu, te da je kao ranjen iz bolnice otpušten kući na kućnu negu i da mu zato mogu da podnesem i dokaze. Na moju sreću bio je to verovatno human čovek, on mi je ostavio rok od 24h da mu nabavim u napisanoj izjavi potpisanoj od 100 svedoka, vidjenih trgovaca, da moj otac nikada nije bio komita, da je u ratu učestvovao kao vojnik i da je do rata bio trgovački putnik.

 

Skrenuo mi je pažnju i na to da ukoliko potpisnici dadu lažne izjave tj. ukoliko se dokaže da je moj otac zaista bio komita i njih čeka presuda vojnoga suda koja će glasiti smrt vešanjem. Ja sam od datom mi roku sakupio 120 potpisa i na taj način spasao oca sigurne smrti – omče koju mu je u dosluhu sa narednikom Rudolfom pripremila Ljubica, kao odmazdu što je moj otac bio protiv njenog braka sa mojim ujakom Avramom, pa je čak uspeo da ona bude proterana iz Beograda u Paraćin, njeno mesto rodjenja. Moj je otac docnije kao ratni vojni invalid pušten iz logora, koji je bio u Košutnjaku, na slobodu, s’tim što je za sve vreme okupacije Beograda morao jednput mesečno da se javlja mesnoj policiji.

          Moj ujak Avram je u Srpsko-Turskom ratu 1912. godine kao pripadnik bataljona pionira pošao u rat i negde na bojištu bio teško kontuzovan. Mada prenet u bolnicu, on više nije bio sposoban za službu u vojsci, verovatno je da se radilo i o nekoj psihičkoj traumi, tako da je on u najgorim mukama umro na Novu godinu 1916. godine. Da tragedija bude veća sve ove nezgode koje je mome pokojnom dedi činila Ljubica dešavale su se dok joj je muž Avram patio i ležao bolan u postelji.

 

          Isak Karić rodjen u Nišu 1884 godine, u Nišu je imao početkom XX veka malu radnjicu i upornim i strpljivim radom postigao da otvori veliku manufakturnu trgovinu u bivšoj Makenzijevoj ulici u kući koja je bila njegova svojina. Kod svojih mušterija i svih gradjana iz Makenzijeve ulice i Čubure bio je vrlo popularan. Bio je poznat kao vrlo darežljiv čovek, sirotinji je vrlo često davao potreban tekstil besplatno i za svakoga je imao uvek po neku lepu i utešnu reč. Odmah posle okupacije Beograda 1941. godine on, dok su Jevreji još držali svoje radnje, deli robu svojim nekadašnjim mušterijama besplatno, govoreći im bolje ja da to uzmete vi nego neprijatelj. Isak je likvidiran od nacista 3.12.1941. godine na Banjici. Njegova supruga koja je uspela da sa lažnim ispravama dodje u Skoplje, odvedena je od strane fašista sa unucima Mošom i Mirjanom 11.3.1943. godine u Aušvic, gde je likvidirana. Isakov jedinac sin „Bata“, otišao je u partizane i poginuo herojskom smrću u Toplici 1943. godine. Od cele porodice u životu je ostala njihova kći Blanka, udata Alkalaj sa mužem i udatom kćeri koja sada živi u Beogradu.

  

 

TRGOVCI PIJAČARI

         

Odmah posle završetka Prvog svetskog rata u Višnjićevoj ulici kod Jovanove pijace počele su da niču kao pečurke radnje u kojima se za male pare mogla da dobije manufakturna roba koja se prodavala na metar, kao i kratka roba, naročiti razne vrste čarapa od najprostijih do najfinijh i sva druga kratka roba. Trgovci su tu robu nabavljali od trgovaca koji su bili pred stečajem pa su im robu prodavali veoma jeftino da bi došli do nekog dinara, ili su oni od raznih fabrika kupovali feleričnu robu, sa malim greškama u tkanju, koje oko kupaca kao nestručnjaka nije moglo da primeti.

 

Ja cu da napomenem ovde samo dvojicu i to:

 

Mošu Sarfati – Moša je rodjen 1899. godine. Sin veoma siromašnih roditelja nije mogao da se školuje pa je, kao odličan djak završivši osnovnu školu, otišao u šegrte. Za vreme Mošinog šegrtovanja nije postojalo radno vreme. Argatovalo se od 12 do 14h dnevno, šegrt je morao da gazdarici cepa drva, vuče vodu, i obavlja teže kućne poslove. Kao veoma bistar i sposoban, on u 13. godini života postaje kalfica, u 17 godini kalfa, i navršivši 20 godina, po odsluženju stalnoga kadra 1921. godine, otvara radnju u „Višnjćevom pasažu“. On vrlo brzo, veštim poslovima postaje veoma bogat i vidjen trgovac, ženi se 1928. godine rodjenom sestrom od tetke, Sarinom i u srećnom braku dobija dve kćeri i jednog sina. 1941. godine kad je fašistički okupator porobio našu domovinu Moša posredstvom pokojnog doktora Guelmina bude primljen na posmatranje na odeljenje za posmatranje gde ga je sada pokojni doktor Guelmino čuvao pod lažnim imenom ali nažalost od fašističkih slugu otkriven i predat Gestapou tako da je likvidiran na Banjici 1941. godine. Žena mu Sarina sa decom, svekrvom i svojom majkom odvedena na Sajmište i likvidirana u dušegupki 1942. godine.

Pošto je Moša bio veoma darežljiv i human, i kao takav pomagao jevrejsku sirotinju, izabran je, pomoću glasova te sirotinje, za odbornika Jevrejske opštine i u tom zvanju se istakao i kao javni radnik za sve vreme dok dok mu je trajao mandat.

          

          Moša Josipović – „Piroćanac“, došao je sa porodicom iz Pirota 1928. godine i u podrumu – suturenu, u kući na uglu Kapetan Mišine i Višnjićeve, otvorio manufakturnu radnju. Po prirodi veoma bistar i inteligentan, kao trgovac veoma sposoban, ubrzo je stekao lep ugled na samo kod trgovaca pijačara već i kod svih gradjana Dorćola, njegovih stalnih mušterija. Svoje sinove je vaspitavao u slobodarskom duhu. Kada je 1939. godine uveden za Jevreje gimnaziste, kao i za one koji su trebali da se upišu na fakultet, „Numerus klauzus“, on je svojom popularnošću, jedva uspeo da svoga starijeg sina upiše na fakultet. Prilikom okupacije Beograda od strane fašista, on je sa ženom Jozefinom i dva sina beži sa lažnim ispravama u Pirot, gde ga Bugarski fašisti 1942. godine predaju nacistima. Likvidiran je sa ženom i sinovima 1943. godine u Aušvicu.

 

          TRGOVCI MUŠKE KONFEKCIJE

 

          Talvi i Mandilović – Negde krajem XIX veka na Terazijama u zgradi broj 2 postojala je velika radnja koja je prodavala mušku konfekciju – muška i dečija gotova odela i ženske kapute – paletoe. Pokojni Talvi bio je po zanimanju krojački radnik a Mandilović trgovački pomoćnik. Mandilović je bio veoma sposoban, umeo je svojom duhovitošću i sposobnošću da privlači kupce, a u cenama je ova firma bila najjeftinija u starom Beogradu. Oba ortaka su na hartiji za pakovanje dali da se odštampaju karikature sa reklamama njihovih odela, izraženim u stihovima. Navodim jedan od ovih originalnih oglasa: „Mi naši i vaši, Talvi i Mandilović preporučujemo vam naša nepromočiva odela“ – sad sleduje slika koja ilustruje kako mladoženja pada u bunar, a mlada u venčanici mu dobacuje konopac i izvači ga sa suvim odelom. U produžetku, posle slike, reklama se produžuje, mladoženja pao u bunar pa se nije udavio, i na pitanje zašto sledi odgovor: „Zato što nosi najbolja odela od naših napromočivih tkanina“.

Dolaskom mladoturaka na vlast u Turskoj, došao je u posetu Beogradu – srpskoj vladi, turski prestolonaslednik Jusuf Izedin. Talvi i Mandilović se tada dosetiše i na spoljnoj strani izloga (štampao masnom bojom pok. Elić, firmopisac, a tekst na

Turskom jeziku napisao pok. Memed Pelivanović „Pelivan“, čuveni poslastičar orijentalnih poslastica), na izlogu je stajalo: „Čok jaša Jusuf Izedin“- dobro nam došao Jusuf Izedin. Prolazeći fijakerom pored njihove radnje, gde ga je dovitljivošću trgovaca već čekao tumač i, u razgovoru preko tumača, je bio vrlo zadovoljan ukazanom mu pažnjom. Radnja je posle Prvog svetskog rata likvidirana.

          Talvi se seli u Skoplje a Mandilović umire kao srčani bolesnik u Švajcarskoj, gde se nalazio na lečenju.

 

          Braća Najman – Radnja braće Najman nalazila se u Knez Mihajlovoj ulici i prodavala je samo skuplju robu, tako da su nju posećivali radi kupovine samo bogatiji ljudi. I ova radnja je likvidirana posle svršetka Prvog svetskog rata.

 

Benvenisti i Pinkas – Isto tako velika radnja koja se nalazila: prva u Kolarčevoj ulici, a druga u Njegoševoj ulici kod pijace na Cvetnom trgu. Benvenisti je dugi niz godina služio kao trgovački pomoćnik kod Stevana Kapamandjije koji je imao veliku konfekcionu radnju u Zemunu a Pinkas je dugi niz godina služio kod raznih trgovaca manufakturista. Oba ortaka po imenu Rafailo od kojih je Benvenisti, dugo živeći u Zemunu oženio Sidu Darsa koja je bila Zemunka i tamo živela i radila. Rafajlo je bio veoma pobožan čovek i jevrejski javni radnik. On je rodjeni brat pokojnog Mike Benvenisti koji je sa ženom, jednom kćeri i dva sina, kao predratni član KPJ otišao u partizane 1941. godine, gde je nastradao sa celom porodicom. Rafajlo Pinkas – „Velja“ brat od tetke Benvenistiju, veoma pošten i dobar čovek, prirodno inteligentan i veoma dobar trgovac, u Prvom svetskom ratu kao borac preživljava Albansku golgotu i vraća se kao ratnik u Oslobodjeni Beograd 1918. godine. 1922. godine Rafajlo se ženi Sofijom Kamon i u srećnom braku dobija dve kćeri. On sa ženom i kćerima likvidiran je od nacista 1941-1942. godine.

 

Rahamin Mevorah – Kao mlad čovek bio je po zanimanju krojački radnik. Radio je lagesrke poslove – šio je pantalone i kapute za konfekcijske radnje. U radu mu je pomagala supruga,

 

 

rodjena Pesah. Upornim radom, veoma vredan, Rahamin 1924. godine, za vreme okupacije Srbije odlazi i kupuje robu u Beču i Pešti i počinje da razvija svoj posao koji mu je cvetao, tako da je posle rata imao u Beogradu tri radnje. Bio je to veoma pobožan čovek, dugi niz godina bio je i tutor sinagoge „Bet Israel“. Rahamin je sa ženom, udatom kćeri Vukicom Ruso, unukom Selkom, zetom Davidom, trgovačkim posrednikom i jednom neudatom ćerkom likvidiran od nacista 1941. godine. Njegov sin Menahem – Miha Mevorah imao je dva fakulteta i to: medicinski i ekonomski. Medicinski je završio u Pragu, gde je specijalizirao ginekologiju i bio počasni asistent prof. Ostrčila. Ekonomske nauke je završio u Beču, gde je doktorirao. Streljan je u Užicama – Zlatiboru, 1941. godine a sahranjen je na partizanskom groblju.

 

Braća Isaković – „Smederevci“ imali su isto tako dve velike radnje: jednu u Kolarčevoj a drugu u bivšoj Kralja Aleksandra ulici. Članovi firme su bili dva brata od kojih se jedan zvao Zare. Imena drugog brata se ne sećam. Bili su to veoma mladi i agilni ljudi, veoma sposobni kao trgovci i pošteni kao ljudi. Upornim radom stekli su veoma dobar ugled.

Oba brata su sa porodicama i decom likvidirani od nacista 1941. godine. Život su spasli živeći u ilegalnosti njihov brat Isak, bivši beogradski advokat sa ženom Jirmom i jedna sestra sa decom, udata Kon.

 

KROJAČI

 

Prvi krojač koji je iz Vidina došao u Srbiju i to za vreme Kneza Miloša 1830 godine zvao se Elazar. On na poziv Kneza Miloša Obrenovića dolazi u Kragujevac 1832. godine i od tada je bio knežev stalni krojač, šijući za kneza muška gradjanska odela po bečkoj modi koja je tada bila na glasu.

 

Drugi krojač Gutman Munk dolazi u Beograd negde iz preka – Austrije gde se ženi Natalijom Tajtacak koja mu radja veliki broj dece. Gutman je držao malu radnjicu u Vuka Karadžića ulici i kod njega su šili o dela vidjeniji beogradski trgovci grosisti.

 

 

Mada siromašan zanatlija sa punom kućom dece, zaslugom žene mu Natalije, sva su mu deca bila izvedena na put. Kćeri udate a sinovi najmanje završenom trgovačkom akademijom. Gutmanova žena Natalija – Neti je kroz sve ratove bila dobrovoljna bolničarka na samo u pozadini, već i na frontu, i za to bila odlikovana Karadjordjevom zvezdom s mačevima, a sahranjena je sa svim vojnim počastima, uz prisustvo izaslanika Kralja Petra Karadjordjevića i počasnom četom vojnika u ratnoj parceli na jevrejskom groblju. Od velikog broja sinova i kćeri, zetova, unuka i snaja svi su likvidirani od fašista 1941. godine. Medju njima i njen sin dr Natan Munk, ginekolog sa ženom i jednom kćeri, a život su spasli njen sin dr Moša Munk rezervni potpukovnik sanitetske službe umro u Izraelu, i sin Filip – Lanci, viši pravni referent u državnom savetu sada živi u Izraelu.

 

Jakov Jaša Altarac – Imao je krojačku radionicu do kafane „Dardaneli“ u bivšoj Kralja Petra ulici. Kao zanatlija bio je veoma naprednih pogleda još kao krojački kalfa bio je član Srpske socijalističke partije, a kao Jevrejin je saradjivao u mnogim Jevrejskim humanitarnim društvima, koja su imala za cilj pomaganje jevrejske sirotinje. Likvidiran je sa ženom i decom od nacista 1942. godine.

 

 

 

KROJAČICE

 

Rebeka Amodaj – Jakovljević, rodjena u Beogradu, odmah po završetku osnovne škole uči zanat i upornim radom i nesalomljivom voljom usavršava se u krojenju ženskih odela i mantlova u inostranstvu, naročito u Parizu. Posle rata, 1920. godine otvara modni salon, najčuveniji u Beogradu, sama nabavlja štofove i tkanine u Parizu, Berlinu i Beču i to samo za po jedan par odela, tako da je šila samo modele. Kao najčuvenija krojačica u Beogradu šila je ne samo stranim diplomatama i ženama visokih političkih rukovodilaca, već i dvoru. Udata je bila za inženjera Jakovljevića, koji je bio načelnik u ministarstvu saobraćaja. Za vreme okupacije naše zemlje ona beži iz Beograda sa celom porodicom. Njen muž je umro u Tel Avivu, a Rebeka i danas ima najveći modni salon u Tel Avivu i, mada ima preko 75 godina, još

je vrlo sveža i po starom uzoru poslovanja, sad posluje u Tel Avivu.

 

          Berta Alkajal – je takodje bila jedna od čuvenih beogradskih krojačica. Njenog devojačkog prezimena se, nažalost, više ne sećam, samo znam da je bila udata za Josifa Alkalaja, bivšeg angrotrgovca tekstilom iz Beograda.

 

          Olga Nafusi – Geler, isto tako čuvena ženska krojačica staroga Beograda, kći starog Beogradskog limara Solomona Nafusija. Kao mlada devojka, već krojačica na glasu, udaje se za Morica Gelera, muškog krojača, sa kojim se docnije razvodi. U svom stručnom radu je vrlo dobro napredovala i radila sve do 1941. godine, kada je odvedena u koncentracioni logor na Sajmište. Iz braka sa Gelerom ostala joj je kćer, čijeg imena se više ne sećam, sada udata žena, koja radi u nekoj zdravstvenoj ustanovi u Beogradu kao viša medicinska sestra.

 

          MODISKINJE

 

          1 – Rozalija Smolka, kći Karla koji je bio uzvoznik iz Praga sa sestrama Klarom i Gizelom otvara modistelarsku radnju u pasažu Nikole Spasića u Knez Mihajlovoj ulici, 1898. godine. Gizela sklapa brak iz ljubavi sa dr medicine Viktorom Peroom, sinom pok. Karla Peroa, čuvenog trgovca delikatesnom robom u Knez Mihajlovoj ulici ispred kafane „Hajduk Veljko“, gde je docnije otvoren i prvi bioskop sa istim imenom.

          Pok. Karlo Peroo je došao u Beograd iz Trsta. 1941. godine Rozalija je kao Jevrejka likvidirana od nacista a Gizela sa sestrom Klarom spasava se bekstvom u Italiju. Njeni sinovi, čijih se imena više ne sećam, sudeluju kao prvoborci u NOB od 1941. godine, od kojih je jedan penzionisan kao pukovnik a drugi je umro od bolesti zadobijenih u NOB.

 

          Natalija Mesaroš dolazi početkom XX veka iz Madjarske i otvara veliku modisterajsku radnju odmah do hotela „Moskva“. Posle firme Rozalije Smolka, Natalija Mesaroš spada u najotmenije i najluksuznije modisterajske radnje, koja je prva počela da izradjuje ženske modne šešire sa nojevim perjem. Radnja je posle završetka Prvog svetskog rata likvidirana, ne znam iz kojih razloga, sećam se da se tada pričalo da je Natalija otišla u Peštu.

 

 

          ŠTAMPARI

 

          Samuilo Horovic – je prvi jevrejski štampar staroga Beograda. Rodjen je 1850. godine u Novom Sadu. 1880. godine Samuilo radi kao slovoslagač u srpskoj državnoj štampariji. Docnije kupuje štampariju „Prosveta“ u ulici Cara Uroša. On tu štampariju modernizuje i uspešno posluje sve do 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Beču gde je kao srpski državljanin konfiniran a docnije prebačen u koncentracioni logor u Temišvaru, gde je umro 1915. godine.

 

          Isak – Ile Karaoglanović rodjen u Ćupriji, sin Davida trgovca manufakturiste koji iz Ćuprije dolazi sa brojnom porodicom u Beograd. Još u gimnaziji pok. Ile pripada naprednom pokretu, docnije završava veliku maturu i filozofski fakultet sa odličnim uspehom i postaje član KPJ. Kao komunista, mada odličan djak nje mogao da dobije nameštenje kao profesor, pa se usled toga odlučuje da izuči tipografski zanat, koga savladjuje za nepune dve godine i postaje tipograf. Docnije u ulici Zmaj od Noćaja otvara štampariju koja je u stvari štampala ilegalni materijal za KPJ, a za javnost radila kao sve ostale štamparske poslove. Ile je kao komunista streljan sa prvom stotinom 1941. godine u Beogradu. Oženjen Srpkinjom sa kojom je u braku dobio sina, koji živi i radi negde u Beogradu.

 

          Urielo – Uroš Judić – poreklom iz Leskovca, završivši u Beogradu osnovnu školu, stupa kao učenik, radeći u raznim štamparijskim preduzećima tako da negde oko 1924. godine otvara sopstvenu štampariju u ulici zmaja od Noćaja, mislim da je naziv te štamparije bio „Polet“. On razvija svoj posao i postaje bogat čovek. Radio je, tj. štampao i za nemački „Ferkers biro“, misleći da zakamuflira poreklo pred nacistima. I on, nažalost, kao i mnogi drugi nedužni Jevreji, strada sa ženom i jedincem sinom od nacista 1941. godine.

 

          Moric Perera - tipografski radnik, veoma inteligentan i napredan, pošten kao čovek, isto tako otvara svoju štampariju u Beogradu u ulici Zmaja od Noćaja koja se nalazila preko puta

sadašnjeg parka na Studentskom trgu. U poslu je bio vrlo pedantan, tako da je za kratko vreme stekao veliki broj mušterija. Mislim da je u braku imao i jednog sina. Likvidiran je sa ženom i sinom od nacista.

  

 

          AMRELDŽIJE

 

 

 

          Moša Avramova - Maca osniva sa nekim Grimom iz Beča Prvu srpsku fabriku amrela. Firma tj. fabrika, to je u stvari bila radionica, nalazila se do kafane „Balkanski savez“ koja je bila u zgradi na uglu bivše Kralja Petra i Zmaja od Noćaja ulice. Moša je nabavljao žicu i materijal za amrele kao i štapove u Beču, pa ih je u svojoj radionici sklapao. Bio je to veoma radan i sposoban zanatlija vidjen kod svih trgovaca beogradske glavne čaršije i uže kneževine a docnije i Kraljevine Srbije. Politikom se nikad nije bavio, a svakog dana je navraćao u kafanu „Balkanski savez“ da kibicuje kako igraju tablića Milan Ječmenica i Anastas Pavlović. Maca je uvek vodio tefter tj. pisao im je tabliće na crnoj maloj tablici i to kredom. Jednom prilikom su se oko tablića sporečkali Ječmenica i Anastas. Posle oštrih reči došlo je i do malog fizičkog obračuna izmedju ove dvojice. Pošto je Maca bio prijatelj sa Anastasovim Milanom, htevši ih da razvadi, stao je izmedju njih i počeo da ih umiruje. U tom, žandarm sa ulice, koji je bio na službi u kafani, i neznajući da su ovo dvoje vidjeni gradjani, vodi ih u varoški kvart, koji se nalazio dve-tri zgrade više kafane. Kad ih je priveo pisaru, i referisao mu šta se desilo, pisar, budući neškolovan, počne da viče na Milana i Anastasa, preteći im kaznom zatvora, zbog remećenja javnoga mira. Pisar takodje nije znao ko su privedeni gradjani pa je viknuo na Mošu: „Kaži šta si video“, našta Moša odgovori. „Nisam video ništa“. Pisar još više razljućen tada dreknu na Mošu: „Ako nisi video, onda si morao da čuješ“. Moša tada, znajući da su mu i Milan i Anastas prijatelji a uplašen grubošću i vikom policijskog pisara, od straha prdne. To još više razbesni nekulturnoga i ljutoga pisara i on mu opali šamarčinu. Posle šamarčine je usledio još jedan prdež. Kad ga je pisar nazvao svinjom i rekao mu: „Što prdiš, životinjo“, Maca mu je odgovorio: „Gospodin pisar, ti si čuo, ali nisi video“. U tom je u kvart došao član kvarta i poznavši svu trojicu, počeo da im se izvinjava. Stvar je došla i do upravnika grada Beograda Vase Lazarevića, i ovaj je po kazni odmah premestio nekulturnoga pisara u jednu varošicu uže Srbije. Od tada je Moša svakome, kad su ga pitali o nekome koga je dobro poznavao, odgovarao :“Moša Maca ne zna ništa, ja prodajem amrele, i za prošlost nedam ništa“. Posle njegove smrti njegovu radnju – fabriku pruzima njegov zet Moša Karaoglanović, brat Iletov, o kome smo ranije govorili. Moša kao inteligentan čovek veoma vredan i sposoban, dovodi radnju do velikog uspona ali nažalost u jeku snage njegovog uspona i materijalnoga blagostanja, biva likvidiran sa ženom Rašelom, rodj. Anaf i kćerkom Vezom, od nacista 1941. godine.

 

 

          Koja Mandić – po zanatu amreldžija, otvara odmah posle završetka Prvog svetskog rata u Zmaj od Noćaja ulici fabriku amrela, kao poznavalac struke i veoma vredan, on uspešno posluje i postaje bogat čovek. Po prirodi vrlo slabe inteligencije, ali zato veoma sposoban kao trgovac i stvaralac unosnih poslova on naglo napreduje i bogati se. Koja umire pre izbijanja II svetskog rata od raka, njegov sin i snaja likvidirani su od nacista. Od nekoliko kćeri svega su dve spasle živote prebegavši, krijući se u Italiji a danas žive negde u Južnoj Americi.

 

          ŠAHISTI

 

          Jakov Ovadija – rodjen u Beogradu, pošto je završio gimnaziju i diplomirao na Pravnom fakultetu beogradskog univerziteta, položivši i advokatski ispit, postaje advokat u Beogradu. Advokaturom se gotovo uopšte nije bavio, već je bio poznat kao odličan šahista, napisao je prvi udžbenik o igranju šaha sa rešavanjem i šahovskih problema.

 

          BANKARI

 

          Hajim Davičo – Beogradjanin iz prve polovine XIX veka. Veoma inteligentan, poznavalac više stranih jezika i kao takav je bio prvi srpski državni bankar koji je se bavio pitanjima državnih dugova i naplate izvezene robe u Austro-ugarsku monarhiju. Za vreme svoga službovanja a za vladavine kneza Miloša Obrenovića, on otkriva zaveru kovanu od stane Turaka protiv njega, i tako mu spasava život. Bojeći se odmazde od strane Turskog paše, on beži u inostranstvo. Imao je i svoj „Han“ – Davičov Han, koji se nalazio na uglu bivše Kralja Petra ulice i Dušanove ulice, docnije kafana „Dardaneli“. Njegov potomak Hajim po profesiji inače advokat bio je jedan od prvih književnika Jevreja i napisao je knjigu „Priče sa Jalije“. Kao veoma sposoban čovek Haim je bio načelnik ministarstva narodne privrede a docnije i generalni konzul u Minhenu. Pisao je vrlo zapažene ekonomske članke u trgovačkom glasniku.

  

          Kolonijalna banka – osnovana je odmah po završetku Prvog svetskog rata. Osnivalac banke bio je David Levi „Fortuna“ koji je u ranoj mladosti došao iz Vidina u Beograd i bavio se raznim poslovima, docnije otvorio svoju menjačnicu u Knez Mihajlovoj ulici, dok nije osnovao banku, u zajednici sa Nikolom Kiki, Svetozarem Stojadinovićem i svojim bližim rodjacima. Banka se nalazila u Uzun Mirkovoj ulici i odlično je poslovala sve do 1933. godine, kada usled novčane krize banku otkupljuje Samuilo Davičo, trgovinski agent, za 16 hiljada Napoleona. Banka tada isplaćuje sve do dinara svoje ulagače a Davidovi sinovi Moric i Isak održavaju novu nazovi banku, koja je ustvari vršila poslovanja na berzi i bavila se menjačkim poslovima. David umire u dubokoj starosti u Beogradu. Njegova žena Mirjana likvidirana je na Sajmištu.

 

               Bencion Buli – sin Edija, bivšeg trgovca, rodjen 1863. godine u Beogradu, gde je učio trgovačku akademiju koju završava u Beču. Sa 500 dukata kredita kod firme Goldštajn i Šapira iz Beča i Lazara Kalmića, žitarskog trgovca iz Požarevca, osniva banku. U početku je banka kreditirala tov i izvoz svinja u Austriji i 1908. godine usled carinskog rata izmedju Kraljevine Srbije i Austro-ugarske monarhije on dobija od oca još 500 hiljada dukata, raskida poslovnu vezu koju je ranije imao sa Avramom Mošićem (oni su zajednički osnovali prvu srpsku fabriku šešira), ponovo otvarajući menjačnicu. Njegovim posredovanjem naša država dobija zajam od bečke „Lender“ banke i tu počinje njegovo naglo bogaćenje. Bencion se tada ženi svojom sestrom od strica, kćerkom pokojnog Davida koji ubrzo umire i ostavlja kćerima veliko nasledje.

Godine1918. osniva akcionarsko društvo, i veliki deo akcija prodaje sinovima Jakova Brunera iz Trsta, vlasnicima banke, kao i nekim fabrikantima u Pragu. On onda otvara fabriku slamenih šešira, fabriku trikotaže, tkačnicu i predionicu pamuka u zajednici kao kreditor sa Milanom Ječmenicom, Jašom Alkalajem i dr.

              Docnije Bencion osniva industrijsku banku koja se nalazila u ulici Kralja Petra. Ova je banka stvorena fuzijom njegove bosanske banke, Hrvatske eskontne banke i drugih banaka. Bencion tada postaje i prvi predsednik novoosnovane banke. Kao vidjena politička ličnost bio je izabran i za narodnog poslanika Narodne radikalne stranke, a dugi niz godina bio je predsednik Jevrejske opštine u Beogradu. Posle okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu on se povlači u inostranstvo i izdašno pomaže Srpske izbeglice koji su se nalazili u Solunu i Atini. Bencion docnije odlazi u Lozanu i dalje pomaže Srbe, Beogradjane i siromašne Jevreje koji su ostali u Beogradu, šalje preko Švajcarske novac. Isto tako on pomaže paketima preko Švajcarske i Jevreje zarobljene u ratu. Bencion je 1908. godine izabran za člana uprave bankarske berze ali mu mandat nije potvrdjen jer nije bio redovan član berze. Umro je 1933. godine od raka na čmaru. Njegov imetak je 1926. godine procenjen na 38 miliona dinara. On je u svome zaveštanju jednu trećinu svoga novca zaveštao beogradskom univerzitetu, dve trećine jevrejskoj opštini u Beogradu a ženi je zaveštanjem ostavio da svakoga meseca uživa do 25 hiljada dinara mesečno doživotno. Žena mu umire godinu dana posle njegove smrti. On je po ocu, koji je u drugom braku imao četiri sina, tj. njegovoj braći po ocu ostavio po pola miliona dinara u gotovu. Svoj vinograd koji je bio najlepši na Topčiderskom brdu, imao asvaltirane staze i prvu moderno sagradjenu kuglanu u Beogradu, on je u testamentu hteo da zavešta  prestolonasledniku Aleksandru, što kralj I Petar nije odobrio.

 

              SRPSKA KREDITNA BANKA – osnovana je 1886. godine u Beogradu, od vidjenih beogradskih veletrgovaca Jevreja, uz pomoć Bečkih Jevreja po zanimanju veletrgovaca.

 

              BEOGRADSKA TRGOVAČKA ŠTEDIONICA – osnovana je 1886. godine u Beogradu. Prvi predsednik banke bio je Hajim Azriel a posle njega Bencion Buli, 1918. godine, gro akcija otkupljuju Moric i Azriel Levi, veletrgovci, sinovi Arona Levija, trgovca manufakturnom robom na veliko i Gavrilo Levi, advokat iz Beograda. Banka Metropol osnovana je posle Prvog svetskog rata a nalazila se u bivšoj Kralja Petra ulici.

              U upravnom odboru bili su Marko Demajorović, trgovac, Samuilo Alkalaj, trgovački zastupnik, trgovac Veseli i dva trgovca Srbina iz Leskovca. Ova banka je zapala u novčane teškoće i posle nekoliko godina biva likvidirana.

                            

Banka Merkur – osnovana je početkom XX veka, a osnovali su je David i Jakov Ruso, koji su tada bili vlasnici fabrike cementa u Ralji i parne strugare u blizini Umke. Banka se nalazila na uglu Knez Mihajlove i Uskočke ulice. Posle rata banka je likvidirana a na placu banke Markur sazidana je Prva Hrvatska štedionica.

                            

              Generalna banka – osnovana je odmah po završetku Prvog svetskog rata a osnivaći su bili: Šemaja Demajo, advokat, docnije narodni poslanik radikalne stranke a članovi upravnog odbora: Leon de Leon, trgovački pomoćnik, David Avu, rentijer, Josif Levi, trgovac i Aron Alkalaj, generalni sekretar državne Hipotekarne banke. Banka se nalazila u Jakšićevoj ulici, u kući Puljkovića, industrijalca iz Leskovca.

 

TRGOVCI KOLONIJALNOM ROBOM NA VELIKO

 

 

              Braća Levi (Bukus i Raka) – sinovi Naftalija Levija zvanog Vidinli. Njihov otac je u Beograd došao iz Vidina, tu se oženio a počeo kao bakalin sa radnjom u Car Uroševoj ulici, preko puta kafane „Kod dva lovca“ posle njegove smrti, njegovi sinovi preuzimaju bakalsku radnju i posao im je cvetao tako da oni posle Prvog svetskog rata zidaju palatu u Uzun Mirkovoj ulici i tu otvaraju kolonijalnu radnju na veliko. Radnja im je cvetala jer su oba brata bili veliki stručnjaci za kolonijalnu robu i, krajem 1928. godine, Raka umire posle operacije slepoga creva a njegov brat Bukus produžuje sa radom sve do 1941. godine kada lažnim ispravama sa celom porodicom beži iz zemlje.

 

Bukus umire u Brazilu pre 10-tak godina a žena mu Bukica umire pre nekoliko godina. Žena pokojnog Rake sa jednom kćeri, sinom, zetom dr Mošom Baruhom likvidirana je od nacista.

 

              Jakov Adanja – u početku svoje karijere imao je malu bakalsku radnju. Svojim upornim radom, umešnošću kao dobar trgovac, otvara odmah posle Prvog svetskog rata kolonijalnu radnju na veliko u bivšoj ulici Kralja Petra i vrlo uspešno posluje sve do 1941. godine kada lažnim ispravama beži iz zemlje, krijući se ilegalno u Albaniji.

              Po oslobodjenju naše domovine vraća se sa ženom i jednim sinom iz drugog braka u Beograd, gde i sada živi kao rentijer. Sin mu je lekar a jedna kći iz prvog braka živi u Nahariji, u Izraelu.

 

              Jakov Karaoglanović „Žale“ – rodjen 1897. godine u Ćupriji. Završio je malu maturu i državnu trgovačku akademiju u Beogradu sa odličnim uspehom. Po završetku škole radi kod raznih firmi kao knjigovodja, a docnije u početku kao knjigovodja kod braće Levi kolonijalista, gde postaje i procentualni ortak. Veoma sposoban, odličan kao trgovac, znao je kad treba kupiti izvesnu kolonijalnu robu, tako da je kod firme Levi bio glavni savetodavac kako treba poslovati. 1928. godine Žale istupa iz firme Levi i osniva svoju kolonijalnu radnju na veliko u Karadjordjevoj ulici na Savi. Umešnim poslovanjem on postaje bogat čovek, udaje sve sestre, pomaže svoju braću i školuje ih a prilikom okupacije naše zemlje od fašista, beži iz Beograda i krije se pod tudjim imenom negde u Toplici sa ženom i dvoje dece. 1943. godine potkazan od naših kvislinga likvidiran je od nacista sa celom porodicom.

 

              TRGOVCI KOLONIJALNOM ROBOM NA MALO

 

              - Samuilo Hajim – imao je malu bakalsku radnjicu krajem 19. stoleća na uglu Dušanove i ulice Rige od Fere.

 

              - Rudolf Ruso – od prilike u isto doba imao je malu bakalsku radnju u Solunskoj ulici. Likvidiran sa ženom od nacista 1941.

              - Čeda Naftali – rodjen 1898. godine u Beogradu, vlasnik bakalske radnje na uglu bivše Princa Evgenija i Solunske ulice. Vrlo solidan, pošten i veliki ustalac u radu, lepo je napredovao sve do 1941. godine kada je sa ženom i dvoje dece likvidiran od nacista.

 

 

- Kalderon, imena mu se ne sećam – osniva svoju bakalsku radnju krajem XIX veka koja se nalazila na uglu Jevrejske i Solunske ulice. Radnju su vodili on i žena mu Lotika. U dubokoj starosti oni udaju dve kćeri i to stariju za Davida Štajnera, takodje kolonijalistu koji docnije na tom mestu zida jednospratnu kuću sa radnjom u prizemlju, a drugu radnju otvara u Vasinoj ulici preko puta zgrade klasne lutrije gde pored kolonijalne robe otvara i prodavnicu srećeka. Mladja kćer udata za Lomona Melameda takodje trgovca kolonijalnom robom sa radnjom u bivšoj Kraljice Marije ulici. Odlično je poslovao i bio vidjen kao trgovac i veoma dobar i plemenit čovek. Svi ovde pomenuti, osim staroga Kalderona, likvidirani su sa celom porodicom od nacista 1941. godine. Da napomenemo još i to da je Kalderon imao još jednog brata koji je početkom XIX veka imao bakalsku radnju na uglu Rige od Fere i Strahinjića Bana ulice. On je bio oženjen, dece u braku nije imao, umro je prirodnom smrću, a posle 2-3 godine mu umire i žena, pre Drugog svetskog rata.

 

GVOŽDJARSKI TRGOVCI

 

Nisim Benarojo 1880. otvara u Beogradu prvu detaljnu radnju gvoždjarske galanterije u ulici Cara Lazara. Docnije on likvidira radnju i u Gračaničkoj ulici kupuje kuću na koju nadzidava dva sprata i postaje zastupnuk stranih fabrika gvoždjarske struke u ortakluku sa Leonom Deleonom, svojim najstarijim pomoćnikom. Bili su kako Nisim tako i Leon veoma ugladjeni i fini ljudi, dobroga srca, cenjeni i uvaženi od svih poslovnih prijatelja i poznanika. Nisim je likvidiran isto kao i Leon od nacista 1941. godine, supruga Deleona je sa tri sina spasla život u ilegalstvu, a njegovi sinovi su kao veoma sposobni javni i politički radnici u socijalističkoj Jugoslaviji na visokim političkim položajima.

Ovde je vredno pomenuti i trgovce Jevreje koji su se bavili kupoprodajom staroga gvoždja.

  

 

Da napomenem samo dvojicu:

 

              - Aleksandar – Šandor Bauer imao je veliko stovarište staroga gvoždja na placu koji se nalazio na uglu Cara Uroša i Jovanove ulice. Bio je to veoma dobar čovek, neverovatno sposoban kao trgovac dobroga srca, plemenit i darežljiv. Poslovao je sa velikim uspehom do duboke starosti i bio je poznat kao veliki mecena koji je pomagao jevrejsku sirotinju. Likvidiran je od nacista sa celom porodicom 1941. godine.

 

              - Bora Ruso – je isto tako trgovac starim gvoždjem a imao je stovarište na jednome placu koji se nalazio u blizini Dunava. Matori neženja, uvek elegantno odeven, doteranih brkova, veoma duhovit, po srcu veoma dobar, ali naprasit, do rata trgovački pomoćnik, za vreme Prvog svetskog rata prelazi preko Albanije i vraća se u oslobodjenu domovinu kao borac 1918. godine, kada započinje rad u novoj struci. Likvidiran je sa starom majkom od 82 godine, Rozom, rodjenom Manojlović.

 

              OBUĆARI

 

              Aron Elijas – došao je iz Bukurešte 1835. godine i otvorivši svoju obućarsku radnju on počinje kao čizmar da izradjuje čizme za oficire Kneza Miloša Obrenovića. Docnije prelazi i na izradu cipela i izradjuje cipele samo za tadašnje trgovce za bogataše i porodicu Kneza Miloša.

 

              Čelebonović Moša – koncem XIX veka dolazi iz Pešte gde je učio obućarski zanat i otvara svoju radnju u Car Uroševoj ulici. Radnja, mada neugledna, imala je kao mušterije trgovačke žene i njihove muževe jer je on bio vrlo poznat kao odličan majstor. U braku nije imao dece. Kao pobožan Jevrejin subotom nije radio, već išao u sinagogu svečano odeven u žaketu sa polucilindrom na glavi kragnom i manžetnama od kaučuka i crnom mašnom, što je tada bilo u modi.

 

              Lazar Konfino isto tako dobar kao obućar, siromašan, sa punom kućom dece, imao je radnju u Dušanovoj ulici br. 10. Bio je veoma duhovit, dobar čovek i majstor poznat kao veliki šaljivdžija, siromašan, sa punom kućom dece, radio je kao crnac i uvek uz rad pevao. Likvidiran je sa celom porodicom, sinovima i kćerima. Sin Moša je diplomirani pravnik, sada živi u Švajcarskoj.

 

 

 

              Marko Ruso – čika Marko, bio je jedan od najstarijih obućara na Jaliji – Dorćolu, veoma skroman, po prilici tih i povučen, blage naravi i dobroga srca, znao je samo za svoj rad, svoju ženu i mnoštvo svoje dece.

              Jedna od njegovih kćeri deflorisana je za vreme okupacije u Prvom svetskom ratu od jednog Lajtnan, imena mu se više ne sećam, koji je bio član u Dorćolskom kvartu. Bila je silovana i otac, budući da je veoma pobožan, se nje odriče i u sinagogi je proglašuju za mrtvu. Njegova kćer, nemajući više opstanka u roditeljskoj kući, postaje sticanjem prilika prostitutka. Poznata lepotica, tada je dobila ime Ljubica i bila jedna od zvezdi u oficirskoj javnoj kući, koja se nalazila u Lominoj ulici br. 4. Marko i žena mu Roza umrli su prirodnom smrću, jedan njegov sin, trgovac na veliko čarapama, sa ženom i dvoje dece likvidiran je od nacista. Dalja sudbina Ljubice mi nije poznata.

 

              TRGOVCI STAKLARSKO – PORCULANSKE ROBE

 

              Maksim Flajšer u početku svoje karijere bio je staklorezac, docnije sa svojim sinom Bejaerom i zetom otvara na Terazijama veliku radnju i postaje dvorski liferant. Bio je to veoma fini gospodin, pun takta, veoma sposoban kao trgovac i naročito ugladjen. U njegovoj radnji su cene bile strogo utvrdjene a prodavala se samo najluksuznija roba, kao kristal, staklo i najfiniji servisi Bavarskog, Češkog i Kineskog porculana. U dubokoj starosti on je likvidiran od nacista 1941. godine, dok mu je supruga i kćer Mira, živeći za vreme okupacije u strogoj ilegalnosti, i danas žive u Beogradu.

 

              Landau, imena mu se više ne sećam, došao je iz Austrije sa ocem Simonom. Kao mladić dolazi sa ocem u Beograd, otac mu je po zanimanju bio limar a docnije postaje dvorski limar. Otac mu umire u Beogradu 1902. godine u 74. godini života. Landau otvara radnju sličnu radnji Maksima Flajšera, odlično posluje i napreduje u poslu. Pre početka Prvog svetskog rata zida temeljnu prizemnu zgradu sa parketiranim podom i kaljevim pećima u Dositejevoj ulici broj 7. Pošto je bio Austro-ugarski podanik Landau umire, ne sećam se više od koje bolesti, kao rezervni oficir bivše Austro-ugarske vojske, negde u Austro-ugarskoj.

 

 

              KNJIŽARI

 

              Geca Kon – rodjen u Zemunu krajem veka, radio je kao kalfa u knjižari kod Beslauera. Radnja se nalazila u Knez Mihajlovoj ulici i Besaluer mu početkom XIX veka predaje knjižaru. 1918. godine Geca postaje najveći knjižar izdavač u bivšoj Jugoslaviji. U svojoj štampariji koja se vodila na ime štampara Koste Gregorića on štampa ne samo školske, gimnazijske već i beletrističke knjige, kako stranih tako i naših pisaca. Biblioteka „Nolit“, koju su vodili pok. Pavle Bihalji i Eli Finci kao korektor, njegovo je delo. Njegovom zaslugom štampana su gotovo sva Nušićeva dela, a osim toga on je bio izdavač i univerzitetskih udžbenika. Geca je bio poznat kao veliki dobrotvor pisaca, sirotinje medju svojim saradnicima, imao je i naprednu omladinu – Eli Finci, Tin Ujević, sa Branislavom Nušićem bio je odličan prijatelj. Bio je poznat i kao jevrejski javni radnik, pa je vrlo često bio biran i u upravu Eškenaske jevrejske opštine u Beogradu. Jedno vreme za vreme diktature Petra Živkovića (osmojanuarska diktatura) a po osnivanju novog parlamenta, ponudjeno mu je da bude kandidovan za kraljevskog senatora što je on odbio sa motivacijom da je opterećen svojim poslovima, a u stvari motiv njegovog odbijanja bio je neslaganje sa diktatorskom politikom Kralja Aleksandra Karadjordjevića. Za vreme fašističke okupacije 1941. godine, on se krije ilegalno sa ženom, udatom kćeri-ženom Franje Baha, takodje knjižara i unucima u Vrnjačkoj Banji. Tadašnji poslanik nacističke Nemačke u Beogradu „Fon Heren“, koji je kod njega – Gece poručivao stranu literaturu i pravio se da je bez obzira na politiku nacista njegov prijatelj i da će umeti da ga zaštiti sa porodicom. Gecu verovatno po nalogu „Fon Herena“ otkrivaju u Vrnjačkoj Banji i likvidiraju ga sa celom porodicom u Beogradu.

 

 

              Franja Bah je takodje imao veliku knjižaru u Knez Mihajlovoj ulici preko puta knjižare tasta Gece Kona i potpomognut materijalno i iskustvom svog tasta odlično je poslovao sve do izbijanja II svetskog rata, kada je kao rezervni oficir bivše Jugoslovenske vojske pao u nemačko zarobljeništvo a po povratku iz zarobljeništva emigrirao je u Izrael sa prvom alijom- grupom, 1948. godine.

 

              Armin Švarc takodje knjižar i izdavač, u minijaturi prema izdavanjima gece Kona, dugo je vodio i uspešno poslovao sa svojom knjižarom sve do 1941. godine kada je pao u nemačko zarobljeništvo. Mada Jevrejin on iz zarobljeništva upućuje protesno pismo generalu Nediću sa primedbama da li on tj. general Nedić bez obzira na to kome služi, i kao zarobljenike bivše jugoslovenske vojske – Jevreje smatra kao ratnike koji su dospeli u zarobljeništvo, pošavši da brane svoju domovinu, ili ih smatra za gradjane drugog reda tj. kao nižu rasu, koja potpada pod Nirnberške zakone – antijevrejske zakone. Vrlo je verovatno da ovo pismo logorska nacistička cenzura nije propustila, već je pismo uništeno u samom logoru od nacističke cenzure, ali je to svakako od Švarca kao Jevrejina bio gest koji je dostojan divljenja i poštovanja. Pošto mu je cela porodica likvidirana od nacista Švarc se iz zarobljeništva vraća u Beograd a odatle odlazi 1948. godine u Izrael, a zatim i dalje, tako da mu se gubi svaki dalji trag.

 

              Ajštet, imena mu se više ne sećam, dugo vremena je držao knjižaru, docnije prelazi u pravoslavnu veru, ženi se srpkinjom i na krštenju dobija prezime Gerović. Ne znam iz kojih razloga mu propada knjižara i on ostatak knjiga prodaje po bagatelnim cenama, nastanivši se u Dušanovoj ulici na Dorćolu. Kad je rasprodao svoju zlehodu količinu knjiga, zaposlio se u „Gradsko poglavarstvo“ – Beogradsku opštinu, gde je službovao kao niži činovnik sve do svoje smrti. Za divno čudo nacisti ga nisu likvidirali i on umire prirodnom smrću odmah posle oslobodjenja naše zemlje.

 

              FABRIKANTI

 

              Ovde ću da napomenem samo dva fabrikanta jer sam neke već ranije napomenuo.

 

              Hajim Elijas – „Amed Erevac“ dolazi odmah posle rata iz Smedereva u Beograd i u Knez Mihajlovoj ulici otvara veliku galanterijsku radnju, koja je prodavala kratku modnu robu. Posle 2-3 godine on u ulici Strahinjića Bana – i Dušanovoj zida veliku fabriku koja je izradjivala sve vrste muških i ženskih čarapa, kombinezona i ostalu kratku robu (njegova fabrika se prostirala od Dušanove ulice ka ulici Strahinjića Bana a zapošljavala je veliki broj radnica i radnika). U poslu su Hajim sa sinovima Lučiem, Moskom i Bukijem vrlo uspešno poslovali, bili su veoma cenjeni kao vrlo pošteni i kulantni fabrikanti, imali su veoma čovečan odnos prema radništvu. Stari Hajim umire pre izbijanja II svetskog rata, sinovi su sa ženama i decom, likvidirani od nacista 1941. godine, dok mu se jedna ćerka Liza udata Mešulam spasava sa sinom i kćerkom. Liza umire posle oslobodjenja u Beogradu, a sin i kćer žive sa svojim porodicama u Beogradu kao inženjeri.

 

              Fabrika sita Rafaila Jelišića je prva fabrika sita osnovana u Beogradu krajem XIX veka. Zgrada fabrike nalazila se u Dušanovoj ulici u blizini parnoga kupatila Braće Krsmanović. Odlično je poslovala, jer je Rafajlo bio pošten i čestit, sve porudžbine obavljao je na vreme, a isporučena roba je bila prvoklasnog kvaliteta. Pošto Rafajlo nije imao muške dece, posle njegove smrti je fabričica prodata a posle rata je u istoj zgradi počela sa radom fabrika žičanih proizvoda „Radulaška“. („Radulaška“ je počela sa poslovanjem po završetku II svetskog rata a imala je i pogon na Karaburmi).

 

              Poljokan – Imena mu se više ne sećam, došao je krajem XIX veka iz Banja Luke u Beograd i osnovao veliku fabriku veštačkog

cveća. Kada je ostario, on zgradu koja se nalazila u bivšoj Grobljanskoj sada Ruzveltovoj, ostavlja Samuilu Tajtacaku bivšem generalnom zastupniku fabrike zubne paste „Kolinos“ za Jugoslaviju. Pok. Samuilo umro je u Beogradu posle oslobodjenja 1969. godine

 

 

              David Andjelko Tajtacak poslat je od svojih ujaka Isaka i Samuila u Beč, gde je za godinu dana izučio zanat za pravljenje veštačkog cveća. On donosi alate iz Beča i u kući svoje majke otvara radionicu veštačkog cveća koju likvidira posle nepune godine dana i odaje se trgovini kao trgovinski zastupnik. David je sa ženom Matildom i sinom Andjelkom likvidiran od nacista 1941. godine.

 

              HOTELIJERI

 

              Hotel „Palas“ je sazidao diplomirani arhitekta Leon Talvi koji je diplomirao na gradjevinskom fakultetu u Lozani. Projekat za hotel napravio je pokojni Leon. Hotel je po završetku Prvog svetskog rata bio I kategorije. Imao je u suterenu bar salu a u parteru elitnu trpezariju. Hotel je sazidan uz novčano sudelovanje Leonove braće: pokojnog Morena, bivšeg izvoznika i pokojnog Moše, takodje izvoznika žita i šljiva. Hotel je vrlo dobro poslovao i bio čuven, mada je Leon grcao u dugovima jer i pored novčane pomoći od svoje braće nije mogao da na vreme otplaćuje dugove i veliki interes na pozajmljeni mu novac. Leon umire negde u inostranstvu pošto je lažnim pasošem sa svojom suprugom pobegao iz Beograda dok su mu braća Moreno i Moša umrli prirodnom smrću. Najmladji Leonov brat Ilija Talvi službenik osiguravajućih društava lažnim pasošem beži u Albaniju, a po oslobodjenju naše zemlje vraća se sa ženom, jednom kćeri i zetom u Beograd. 1948. godine Ilija emigrira u Izrael sa celom porodicom, gde umire 1969. godine.

 

              Hotel „Rojal“ je sazidan kapitalom pokojnog Benciona Buli i brata mu Monija, koji je za zidanje hotela uložio znatno manju sumu. Hotel mada veoma udoban, tada II kategorije sa lepom trpezarijom i odličnom kuhinjom kako domaćom tako i stranom slabo

je poslovao. 1939. godine Buli došavši u novćane neprilike prodaje svoj hotel, imena novog vlasnika se više ne sećam, i povlači se u miran život. Posle oslobodjenja hotel postaje društvena svojina i dobija naziv „Toplice“. Hotel se nalazio u bivšoj ulici kralja Petra, sada ulici 7. Jula.

 

              KOŽARSKI TRGOVCI

 

              Hanrih Flajšer i Moric Čelebonović osnovali su svoju radnju krajem XIX veka i bili su veoma poznati kao veliki izvoznici kože divljači koju su potom prodavali tj. izvozili u Lajpcig. U Lajpcigu je koža preradjivana. Čelebonovič je bio rodjeni brat pok. dr jus. Jakova Čelebonovića o kome će biti reči docije. Hajnrih Flajšer je došao u Beograd iz Vukovara i uortačio se sa Čelebonovićem. Radnja je odlično poslovala i napredovala sve do 1941. godine tj. do početka II svetskog rata, kada su fašistički neprijatelji iz radnje izneli svu robu i prebacili je u fašističku Nemačku. Sudbina vlasnika nije mi, nažalost, poznata.

 

              Isak – „Kakuš“ Alkalaj imao je isto tako veliku kožarsku radnju, kožu je kupovao u sirovom stanju, pa je u svojoj radnji sušio i izvozio u inostranstvo. Isak je bio veoma lep čovek, visokoga rasta, plemenit, uvek odeven ne samo pristojno već i moderno. Kao trgovac i čovek bio je omiljen kod velikog broja poslovnih prijatelja, prijatelja i poznanika. U poslu mu je pomagao sin David, a posao im je napredovao i cvetao. Kakuš je streljan od fašista 1941. godine, jedna udata kćer sa zetom i dvoje dece likvidirana je u Pančevu, gde je njen muž službovao kao viši poreski inspektor. Žena mu, sa kćeri Ginom, ilegalno je živela u Beogradu, pa je sa prvom alijom emigrirala sa ćerkom, sinom Davidom, snajom Lunom i unukom Isakom u Izrael, gde se Gina udaje po drugi put, jer joj je prvi muž likvidiran od nacista, za Mevorahom, takodje bivšim kožarskim trgovcem. Mevorah i David ostali su u životu jer su kao mobilisani bili zarobljeni od fašista i oterani u Nemačku. David – Bata živi danas u Nahariji Izrael,

gde je na početku, naučivši zidarski zanat radio kao kvalifikovani zidar, a sada preduzimač i vlasnik hotela u Nahariji, koju nazivaju jevrejskom Venecijom. Davidova mati, umrla je u Izraelu pre nekoliko godina.

 

              MENJAČI – SARAFI

 

              Marko Baruh bio je jedan od najstarijih menjača staroga Beograda. Rano se oženio Zlatom, koja je u ono doba završila učiteljsku školu, koja mu je u srećnom braku rodila dve kćeri i jednog sina. Marko Baruh je upornim i poštenim radom stekao veliki imetak. Bio je vidjen jevrejski javni radnik, vrlo često je bio biran u upravu jevrejske opštine, kao član upravnog odbora, a bio je i dugi niz godina tutor nove sinagoge „Bet Israel“, koja se nalazila u Cara Uroša ulici. Marko je bio vrlo dobar čovek, mekoga srca, veoma sažaljiv prema tudjoj bedi. On je izdašno pomagao jevrejsku sirotinju. Umro je prirodnom smrću još pre rata.

              Za vreme nacističke okupacije 1941. godine likvidirani su mu od nacista žena Zlata, kćer Gina sa ćerkom Jelenom, zet Moša Demajo, službenik banke a rodjeni brat Samuila Demajo, advokata iz Beograda i predsednika jevrejske opštine, kao i brata pok. Davida – Dide Demajo, bivšeg akademskog slikara. Markov sin Natan, koji je do rata imao u Beogradu veliku radnju – trgovinu raznom hartijom, izbegao je lažnim ispravama iz Beograda, sa ženom i jednom kćeri. Sada živi u Karakasu, ima veliku radnju koja se bavi prodajom stvari za unutrašnju dekoraciju stanova (nameštaj i razni tapeti).

 

              Braća Baruh imali su veliku menjačku radnju u zgradi današnjeg hotela „Balkan“, a članovi firme su bili: Solomon, Isak, i Mihajlo, zvani Mića. Solomon je dugo godina radio kao prokurista docnije kao rukovodilac strugare banke „Merkur“. Brat Isak je do 1912. radio sa stranim valutama, a Mihajlo se bavio trgovinom. Bili su to veoma vidjeni gradjani, naročito poznati na Dorćolu, cenjeni ne samo od Jevreja, već i od sugradjana Srba. Brat Isak je pošao u rat 1912. godine kao djak narednik a vratio se sa Solunskog fronta

kao artiljerijski major. Za vreme II svetskog rata on pada u nemačko zarobljeništvo. Kod ratnih zarobljenika je bio veoma omiljen, mada stariji gospodin, bio je vrlo naprednih ideja, tako da je u logoru od naprednih elemenata bio nazvan „Crveni major“. Po oslobodjenju zemlje, vrativši se iz zarobljništva, Isak odmah stupa u službu i postaje šef prodavnice lozova klasne lutrije tj. jedne od velikih kolektura koja se nalazila u Kolarčevoj ulici. Pošto je penzionisan on odlazi u Dom staraca u Zagrebu (Jevrejski dom) gde je i umro od šećerne bolesti. Brat mu Solomon emigrira sa ženom i jedincem sinom lažnim pasošem u Italiju a odatle u Ameriku (prva grupa Jevreja iz Italije bila je primljena bez ikakvih formalnosti u Ameriku i oni su nazivani: gosti predsednika Ruzvelta), gde je i umro pre nekoliko godina.

 

              Mića koji je od ranije bio srčani bolesnik umire pre rata od zapaljenja pluća. Žena Mićina Luci, sa sinom i kćeri likvidirana je od nacista 1941. godine. Jedan brat trgovac manufakturista, čijeg se imena više ne sećam, likvidiran je takodje od nacista, a njihove tri sestre sa decom likvidirane su takodje od nacista 1941. godine.

 

              Leon Kabiljo – rodjen 1872. godine u Beogradu u svojoj mladosti služio je kod raznih čuvenih beogradskih menjača krajem XIX veka. Tada se oženio Netikom, prezimena se više ne sećam, i otvorio menjačnicu u Beogradu. U srećnom braku imao je četvoro dece; dva sina i dve kćeri. Leon je važio kao veoma miran i staložen čovek, bio je vredan kao krtica i dobro je poznavao svoj posao tako da je stekao veoma lep imetak. Leon je umro pre rata, dočekavši da udomi obe kćeri od kojih je starija Bukica udata za bivšim bankarom Moricom Levi, umrla kao srčani bolesnik još pre rata, kćer Ela udata za doktorom medicine Djerasijem, živela je sa mužem i dvoje dece za vreme okupacije u Bitolju, gde je njen muž bio mobilisan od bugarskih vlasti kao lekar i tako sačuvala svoj život. Leonova žena Netika sa zetom doktorom Mošom Djerasi, kćerkom Elom i unukom emigrira u Izrael. Kakva je sudbina zadesila dva Leonova sina nije mi poznato. Znam samo toliko da je jedan od sinova, kao novinar, bio dopisnik u republikanskoj Španiji, i za vreme gradjanskog rata u Španiji slao dopise iz Španije.

             

KAZASI – GOMBARI

             

              U staroj predkumanovskoj Srbiji još za vreme Kneza Miloša Obrenovića i docnije sve do završetka Prvog svetskog rata postojalo je ovo zanimanje koje se sastojalo u tome da su oni kao zanatlije pravili razne ukrase koji su bili potrebni za srpsku narodnu nosnju. Tih narodnih nošnji je bilo vrlo mnogo, jer je svaki deo predkumanovske Srbije kao Šumadija, Mačva, Posavina, Podunavlje i td. imalo svoju narodnu nošnju. Ti ukrasi su bili razna vrsta konca koji je radjen od srme ili prostijeg metala a koji se zvao Šik, raznih dugmadi, i resa koje su bile ukrasi za raznu vrstu ženskih vezoglava. Od čuvenih gombara ja napominjem sledeće:

              Josifa Suzina, braću Jakovljević, Mošu Farhija.

 

              Josif Suzin je bio jedan od najpoznatijih. Njemu je svoju radnju prodao neki gombar koji se prezivao Levi i koji je, pošto je svoju radnju prodao Suzinu, otišao u Beč gde je ostao do smrti. Svi ovde spomenuti gombari imali su svoje radnje koncem XIX veka. Oni više nisu u životu a posle završetka Prvog svetskog rata je gombarski zanat izumro. Jevreji gombari su taj zanat izučili od Turaka, koji su takodje ukrašavali svoju narodnu nošnju.

 

              VELETRGOVCI NIRNBERŠKOM ROBOM

             

              Binja Medina dolazi iz Beča u Beograd krajem XIX veka i otvara prvu radnju na veliko nirnberškom robom u Vasinoj ulici. Posle nekoliko godina on se vraća u Beč a svoju radnju prodaje svome bratu od strica Avramu Medini. Avram, veoma skroman, vredan kao krtica i veoma sposoban kao trgovac ženi se Bunom, rodjenom Šimon i u srećnom braku dobija dve kćeri i sina Davida.

              Trgovina mu je cvetala tako da je docnije uveo u firmu i sina Davida, a udavši stariju kćer Floru za dr ekonomskih nauka Isaka Arueti, koga uzima takodje za ortaka, dobija u njemu mnogo jer je Isak govorio perfektno francuski i nemački jezik. Docnije mu se i sin David ženi kćerkom Bukija Benvenisti, carinskog posrednika iz Zagreba. Sa podmladjenom generacijom radnja je cvetala i Avram

podiže trospratnu zgradu u Dušanovoj ulici. 1941. godine nacisti su streljali Avrama i sina mu Davida na Banjici. Davidova žena i jedinac sin likvidirani su takodje od nacista na Sajmištu, dok je Avramova žena Buna sa lažnim dokumentima živela ilegalno u Albaniji sa dvema kćerima, udovom Florom (njen muž Isak je umro od plućne tuberkuloze pre II svetskog rata) i kćerkom Matildom. Po oslobodjenju naše zemlje one emigriraju u Izarel. Buna je umrla prirodnom smrću dok se Matilda udala u Izraelu, A Flora otvorila radnju za pranje i peglanje rublja.

  

              Binja Nahum i brat.     Radnja je osnovana krajem XIX veka. Nalazila se u bivšoj Kralja Petra ulici a radnju su vodili Binja i njegov brat po majci Johanaj Demajo. Bili su to vidjeni trgovci, veoma pošteni i poznati u celoj čaršiji. Pok. Binja bio je i verski vaspitan i kao veoma pobožan čovek dugi niz godina bio je tutor „stare sinagoge“ koja se nalazila u Jevrejskoj mahali. U braku sa Klarom, rodjenom Nisim, iz Niša, u srećnom braku dobija dva sina i tri kćeri. Kada su mu deca odrasla on se prijateljski razortačava sa bratom Johananom i u firmu uvodi svoja dva sina: starijeg Davida i mladjeg Jakova „Žaka“. David i Žak su kao mladi ljudi sad preuzeli da putuju po užoj Srbiji kao trgovački putnici tako da su njihovom zaslugom sticali sve nove i nove mušterije, bogatili se i bili veoma vidjeni i cenjeni kao trgovci u glavnoj čaršiji. Radnja je napredovala sve do 1941. godine. Prilikom okupacije su oba sina sa suprugama i sa po dvoje dece likvidirani od nacista. Isto tako likvidiran je i Binja koji je imao oko 70 godina sa ženom Klarom i njihove dve udate kćeri sa muževima i decom, dok je njihova najmladja kćer, imena joj se više ne sećam, pre rata emigrirala sa mužem i detetom u Južnu Ameriku i tako ostala u životu. Njen muž Josif je rodjeni brat dr Žaka Konfino, lekara i književnika, koji kao penzionisani lekar živi u Beogradu.

 

              TRGOVCI NIRNBERŠKOM ROBOM - „DETALJISTI“

 

              Adolf Reševski poreklom poljski Jevrejin oko 1890. godine dolazi iz Austro-ugarske monarhije u Beograd i u Knez Mihajlovoj ulici otvara radnju pod svojim imenom koju naziva „Kod

Trube“. Bila je to prva radnja ove vrste u Beogradu a prodavala je pored nirnberške robe i duvajuće muzičke instrumente kao i bubnjeve, doboše i velike harmonike. Radnja je odlično poslovala pogotovu što je bila jedina te vrste u starom Beogradu. Ne znam iz koji razloga je po završetku Prvog svetskog rata ova radnja likvidirana a njen vlasnik otišao natrag u Austriju, tim pre što je odlično poslovala.

              

Jakov D Kadmanović – pok. Jakov rodjen u Srbiji odlazi kao mlad čovek u Sofiju, gde osniva svoje pogrebno preduzeće. Pred svoj odlazak u Bugarsku Jakov se ženi Sultanonom „Belom“ Tajtacak i u srećnom braku dobija jednoga sina i tri kćeri. Posle izvesnog vremena Jakov se vraća iz Bugarske u Beograd i otvara krajem XIX veka trgovinu sličnu onoj koju je osnovao Reševski. Radnja se nalazila u Knez Mihajlovoj ulici do današnjeg Beka. Jakov je bio veoma ugladjen čovek, slatkorečiv, i svojim lepim ponašanjem stekao je veliki broj mušterija.

Udavši dve kćeri, Režinku za Izraila Alfandari, bivšeg fabrikanta šešira i Klaru za Rafajla Kamhi, bivšeg trgovca iz Bitola, on preseljava svoju rdanju u Zmaj Jovinu ulicu i predaje istu svojim zetovima, jer kao star čovek i veoma kratkovid nije mogao više da rukovodi radnjom. Kad je radnja prešla u ruke mladjih i agilnih ljudi, ona je još više cvetala i vrlo uspešno poslovala. Sultana, žena Jakovljeva umrla je 1929. godine od obolenja bubrega. Jakov umire nekoliko godina docnije od starosti. Starija kćer Režinka sa mužem, mladja kći Klara sa mužem i dvoje dece likvidirani su od nacista 1941. godine a najmladja kći Stela udata u Bitolu predata je od bugarskih fašista nemcima. Stela je nastradala sa ostalim makedonskim Jevrejima u jednom od koncentracionih logora u nacističkoj Nemačkoj, verovatno u Aušvicu, u gasnoj komori. Jedinac sin Jakova i Sultane dr med. David „Dača“ Kadmon –Levi lažnim ispravama beži iz Jugoslavije u Italiju. Po oslobodjenju Rima od strane Američkih trupa on vodi kao specijalista internista jednu veliku vojnu bolnicu i kao Ruzveltov gost odlazi sa ženom Sarinom rodj, Farhi i sinom Jakovom u Severnu Ameriku gde i danas živi.

  

STOLARI I TRGOVCI STILSKIM NAMEŠTAJEM

 

              Krajem XIX veka je na Dorćolu u Dušanovoj ulici br.22 imao stolarsku radionicu neki čika Amodaj, čijeg se imena više ne sećam. Bio je to stric pokojnog lekara dr Samuila Amodaja koji je umro u Izraelu pre nekoliko godina. Amodaj je bio specijalista za ormare, stolove i stolice raznih oblika. U svome zanatu je bio veliki stručnjak pa je nabavljao čak i albume sa nacrtima raznih predmeta drvenariske struke.

             

              Jova Alkalaj – bio je isto tako stolar visokoga ranga, naročito poznat za izradu sobnoga nameštaja. Kao mlad čovek mnogo je putovao a zanat je izučio u Pešti i Parizu. Izučivši svoj zanat on se početkom XX veka vraća u Beograd gde sa nekim kolegama Srbima osniva I srpsku stolarsku zadrugu koja se nalazila u Knez Mihajlovoj ulici. Bio je to vrlo savremen i prirodno inteligentan čovek, koji je voleo boemski život i žene. Likvidiran je sa ženom i jednom kćeri i unukom od nacista 1941. godine.

 

              Isak Š. Finci – Došao je iz Bosne u Beograd 1920. godine i pošto je po zanimanju bio umetnički stolar, on otvara stolarsku radionicu u Solunskoj ulici, a veliku radnju – prodavnicu stilskog nameštaja otvorio je na uglu Knez Mihajlove i bivše Kralja Petra ulice. On je pored stolara Barca, bio jedini umetnički stolar u pretkumanovskoj Srbiji. Veoma napredan i politički izgradjen – pripadao je socijal – demokratskoj stranci. On se posle smrti njegove žene, ostavši udovac sa tri sina, ženi po drugi put ženom koja se zvala Hana, Jevrejkom po ocu. Ulaskom fašista u Beograd 1941. godine on je medju prvima likvidiran, a njegova žena tj. maćeha njegovih sinova spasava decu, njegove sinove, krijući se za sve vreme nacističke okupacije kao Madjarica u Banatu.

 

              Po oslobodjenju naše domovine Hana sa svojim sinovima emigrira u Izrael sa prvom alijom 1948. godine. Dva joj sina rade u Kibucu „Ber – Jakov“, a Hana se preudaje i dalje brinući o, sad već oženjenim, pastorcima kao rodjena mati.

 

              Braća Feldman

 

              Krajem XIX veka braća Vili i Zigi otvaraju u Knez Mihajlovoj ulici veliku radnju drvenog nameštaja. Radnja je bila veoma dobro sortirana i to nameštajem izradjenog samo od skupocenog drveta. Oba brata bili su poznati kao veoma spretni i dobri trgovci. Žiga je isto tako bio poznat kao sladokusac, koji je voleo naročito mlade devojke i mlade žene nesrećne u braku. Njegovi intimni prijatelji zvali su ga „utešitelj nesrećnih žena“. Oba brata posle uspešnog dugogodišnjeg poslovanja likvidiraju sa aktivnim radom i žive skromno sa svojim porodicama kao rentijeri sve do 1941. godine kada su likvidirani od nacista sa svojim porodicama. Jedna ćerka pokojnog Vilija, mislim da se zvala Vilma, ostala je u životu, jer je bila udata za Srbina.

 

              Rudolf – Rudi Hara

 

              Bio je isto tako trgovac sobnoga nameštaja i radnju je imao u početku Knez Mihajlove ulice. Bio je to veoma lep i ugledan čovek, uvek pedantno i ukusno odeven, po najnovijoj modi. Kao stariji momak ženi se Bukicom rodjenom Adut i u srećnom braku dobija sina, koji je pre 1941. godine bio učenik VII razreda gimnazije. 1941. godine on je sa svojom porodicom likvidiran od nacista.

 

              PTT SLUŽBENICI

 

              Krajem XIX veka prva jevrejska telefonistkinja u glavnoj pošti koja se nalazila u Makedonskoj ulici bila je Netika Albahari, rodjena Pinkas. Bila je veoma inteligentna i obdarena žena, više puta nagradjivana od svojih rukovodilaca kao savestan radnik, a u dva maha je dobijala i diplomu kao jedna od najboljih tadašnjih službenica PTT.

              Po završetku balkanskih ratova nju prebacuju za učiteljicu osnovnih škola u Skoplju – Makedoniji, pošto je Netika pored službe u pošti za šest meseci položila PTT kurs sa odličnim uspehom. 1914. godine ona napušta službu u Skoplju, jer nije htela da služi kao prosvetni radnik bugarskim okupatorima i vraća se natrag u Beograd. Po završetku I svetskog rata ona se ponovo vraća

na rad u Skoplje, gde ostaje sve do 1924. godine, kada je penzionisana i odlikovana ordenom svetog Save (odličje koje se tada dodeljivalo zaslužnim prosvetnim radnicima). Netika je sa svojim mužem, koji je bio penzionisan kao narednik vojne muzike a zvao se Lazar, likvidirana od nacista 1941. godine.

 

-   

              Olga Albahari

 

              Telefonistkinja koja je od 1924. godine radila u direkciji, bila je veoma savestan službenik. Za vreme nacističke okupacije krila se ilegalno u unutrašnjosti Srbije a posle oslobodjenja naše domovine emigrirala sa prvom alijom u Izrael, gde se udala i zaposlila kao medicinska sestra.

 

              Simha Amozlim

 

              Radila je u glavnoj telefonskoj centrali koja se nalazila u Kosovskoj ulici. Bila je veoma savestan službenik, imala je nekoliko dece i sa mužem je veoma skromno živela. Sa celom porodicom likvidirana je od nacista 1941. godine.

 

              Hinko Alkajal

 

              Počinje svoju karijeru kao telegrafista 1927. godine u Skoplju. Posle izvesnog vremena on po potrebi službe biva premešten u Jagodinu, zatim ponovo u Beograd. 1941. godine pošto je oženjen Hrvaticom i imao hrvatsko ime Hinko, on pomoću veza svoje žene beži iz Beograda i dobija mesto PTT službenika u Donjem Miholjcu. Odatle su ga po potrebi službe prebacili u Vareš, gde je penzionisan 1942. godine.

              Kao patriota on je radio ilegalno – samoinicijativno za KPJ, i 27 radnika iz Vareša preko veze poslao u partizane. Kad je od ustaša otkriven, on uz pomoć radnika iz Vareš Majdana dolazi u Zemun i u oktobru 1944. godine, odmah po oslobodjenju Beograda reaktivira se od N.O.V. kao visoko kvalifikovani stručnjak - bio je jedan od najboljih telegrafista – „morzista“. Penzionisan je 1963. godine kao šef odseka poštanske štedionice.

 

 

FOTOGRAFI

 

Krajem XIX veka prvi fotograf Jevrejin bio je Savitaj Mojsilović. Gde je izučio zanat, nije mi poznato, a u zanatu mu je pomagala žena Katica. Kod njega su se u starom Beogradu fotografisali beogradski trgovci i zanatlije. U srećnom braku dobija sina Mojsila, sa kojim docnije, napustivši fotografski zanat osniva trgovačku agenturu, zastupajući razne inostrane fabrike manufakturne robe.

 

Samuilo Pijade

 

Isto tako početkom XIX veka došavši iz Bosne otvara fotografski atelje, koji se nalazio u Uzun Mirkovoj ulici u zgradi hotela „Podrinje“. Bio je to fotograf za srednju klasu i siromašne slojeve, a radio je i kao stalni fotograf za upravu grada Beograda, snimajući za policijski album kriminalce. U braku je imao jednog sina koji je otvorio u ulici Visokog Stevana malu fabričicu trikotaže i docnije se oženio kćerkom Aleksandra Popovića – Koena, bivšeg trgovca rentiera. U braku je imao sina i kćer.

Svi ovde pomenuti likvidirani su od nacista 1941. godine.

 

Sima Alkalaj

 

Rodjen u Požarevcu, izučivši fotografski zanat oženio se Bukicom rodjenom Pardo i došavši u Beograd početkom XX veka otvara atelje u Kolarčevoj ulici u zgradi Živka Kuzmanovića. U braku, koji nije bio skladan njegovom vlastitom krivicom, imao je mnogo dece. Voleo je mnogo žene i ja ni sam ne znam koliko bi ih mogao da nabrojim sa kojima je živeo. Kao zanatlija odličan, u braku nestabilan i veliki ženskaroš on napušta bez razvoda uzornu suprugu i dobru majku i odlazi od kuće. Po dolasku nacista u Beograd potkazan od nacističkih doušnika on je otkriven i likvidiran od nacista nosilac je Albanske spomenice. Od dece rodjene u braku napominjem sinove Mošu, penzionisanog sudiju Vrhovnog suda za privredu SRS u Beogradu i Solomona zvanog Moni „Kec“, carinskog posrednika u penziji, pored dveju preživelih kćeri. Pored bračne dece imao je i dosta vanbračne dece.

 

        Solomon Alkalaj rodjeni brat Sime, rodjen u Požarevcu 1864. godine. Početkom svoje karijere radio je kao fotograf u Beču, Bukureštu i Sofiji i, kao visoko kvalifikovani stručnjak i veliki majstor za retuširanje fotografija, postaje dvorski fotograf u Sofiji. Za vreme fašističke okupacije skrivao ga je fabrikant salama i suvomesnatih proizvoda u Jagodini – Svetozarevu Klefić i omogućio mu prijem u Dom staraca. Uprava tadašnjeg Doma staraca, znajući da je Jevrejin, sačuvala ga je od nacista. Umro je prirodnom smrću u Zemunu odmah posle oslobodjenja naše domovine. Pok. Klefić, talijanski podanik, bio je naklonjen fašistima, ali Jevreje nije mrzeo i posle rata je od naših narodnih vlasti osudjen na prinudni rad. Posle dve godine prinudnog rada pušten je iz KPZ,kada je emigrirao u Italiju. Njegova dva sina otišli su u partizane 1942. godine, gde sada žive nije mi poznato.

 

          TAXI ŠOFERI

 

          Samuilo Lazara Albahari – rodjen 1901. godine u Šapcu, ujedno i auto-mehaničar, radio kao taksista od 1928. godine, streljan na Banjici 1942. godine. Bio oženjen Srpkinjom koja mu je sačuvala troje dece od kojih mu jedan sin i kćer žive u Izraelu a jedan je na privremenom radu u Nemačkoj.

 

          Moša „Šiki“ Simonović rodjen 1896. godine u Šapcu. Radio kao taksista na uglu bivše Kralja Petra ulice preko puta kafane „Dardaneli“. Srećno spasao život vozeći nekog nacističkog glavešinu. 1948 godine emigrira sa prvom alijom u Izrael gde je umro pre dve godine. Jedinac sin poginuo je u partizanima a žena Veza rodjena Almozlino likvidirana je u dušegupki na Sajmištu 1942. godine.

 

          David Adanja rodjen u Beogradu 1907. godine. Bio je taksista na istom mestu gde je bio i Šiki. Radio je kao šofer od 1928. godine. 1942. godine streljan od nacista na Banjici.

 

 

 

          UČITELJI ŠKOLE PLESA

 

          Prvi učitelj plesa – „tanc-majstor“ u starom Beogradu bio je čika Mika, po zanimanju moler, mislim da mu je prezime bilo Demajo. On je otvorio u Beogradu školu igranja 1895. godine u kafani „Mali Bulevar“, koju je tada držao kafedžija Avram Albahari. Kafana je imala specijalnu salu za ples a tanc šul je radio subotom uveče, nedeljema i praznicima. Lokal se nalazio u Dušanovoj ulici br. 28 gde je docnije, kada je kafana „Mali Bulevar“ bila srušena, sazidana nova velika zgrada, sa posebnom zgradom u dvorištu. Zgrada je sazidana 1928. godine a vlasnica zgrade je bila Žaneta Gabaj, koja je lažnim ispravama napustila okupiranu domovinu i pobegla prvo u Italiju a odatle u Južnu Ameriku – Brazil, gde i danas živi, ukoliko je u životu. Sa njom su izbegle i dve udate kćeri Bukica i jedna mladja, sa zetovima i decom, dok su njenog sina sa snajom i jednim detetom likvidirali nacisti 1942. godine. Škola igranja pok. čika Mike molera bila je u smislu tadašnjeg morala na glasu. U toj školi su ponikli mnogi ljubavni parovi, i iste škole su ponikli mnogi srećni brakovi staroga Beograda.

 

          Škola igranja Rozenberg bila je odmah posle završetka Prvog svetskog rata jedna od najelitnijih plesnih škola u Beogradu. Ovu školu igranja posećivali su većinom intelektualci i to oni sa dubljim džepovima. Dobro se sećam da su ovu školu posećivali profesor dr med. Vulović, oto-rino-laringolog, kao njegov kolega Bukus – Moša Alkalaj, šef ušnog odeljenja glavne vojne bolnice u Beogradu. Bračni par Rozenberg likvidiran je od nacista 1941. godine.

 

          TAPETARI I DEKORATERI

 

          Još krajem XIX veka u starom Beogradu na Dorćolu otvara tapetarsku i dekorativnu radnju neki Hirš u ortakluku sa Šatnerom. Ortaci su došli negde iz Austrije i poslovali sve do 1914. godine. Po izbijanju Prvog svetskog rata oni kao Austro-ugarski podanici odlaze u Austriju i likvidiraju poslovanje.

 

          1918. godine otvara radionicu iste branše Elijas, koji dolazi iz Bosne i uspešno posluje sve do 1941. godine, kada je sa ženom likvidiran od nacista.

 

  

          Isidor Hara – rodjen u Beogradu 1884. godine otvara radnju 1899. godine. On dobro posluje ali kao čovek koji je voleo život, kafanu i žene, propada sa radnjom i docnije otvara svoju radionicu. Kao čovek veoma darežljiv i plemenit, po duši velika dobričina i kavaljer. U toku svog dugogodišnjeg rada gotovo ništa nije stvorio. 1941. godine beži sa celom porodicom lažnim ispravama u Albaniju gde se krije od fašističkih okupatora. Posle oslobodjenja naše domovine vraća se u Beograd, gde je pre desetak godina umro od raka na plućima. Jedan sin je likvidiran od fašista. Dve kćeri dr Jula, zubni lekar u penziji i Jela, službenik, kao i dva brata Bata, penzioner i njegov mladji brat zaposlen kao visoko-kvalifikovani stručnjak za tekstil u Srbija-tekstilu žive u Beogradu.

 

          OSIGURAVAJUĆI ZAVODI

 

          U predkumanovskoj Srbiji postojao je veliki broj osiguravajućih zavoda od kojih ću da napomenem samo nekoliko kao: „Asiguracioni generali“, „Beogradska zadruga“, „Šumadija“ itd. Kao prvi službenici ovih zavoda takozvanih osiguranti osiguravali su kod gradjana život i imanja. Tada se vrlo retko vršilo osiguranje protiv požara i od prirodnih nepogoda – grad, grom, i sl.

          Kao prvi osiguranti koji su radili u osiguravajućem društvu Asiguracioni generali bili su Miša Aladžem, umro u Nišu 1915. godine od pegavca, Hajim Kalderon, umro 1924. godine, Samuilo Mevorah, likvidiran od nacista 1942. godine, Ilija Talvi, brat pok. Leona Talvija inženjera vlasnika hotela „Palas“ – umro u Izraelu 1969. godine i mnogi drugi.

         

ŠEŠIRDŽIJE

 

          Za vreme vladavine Miloša Obrenovića dolazi u Beograd iz Poljske Avram Morčinski koji, mada šeširdžija po zanimanju, pravi kačkete za vojsku Kneževu. Osim kačketarskoga zanata on je bio prvi civilni šeširdžija, i u slobodnom vremenu od poručenih „tuljaca“ pravio je i civilne šešire za tadašnje bogate trgovce i više činovnike u gradjanskoj državnoj službi.

 

 

          Leon Pesah, ujak dr Isaka Mevoraha, majora sanitetske službe u penziji i neki šeširdžija čijeg se imena više ne sećam a koji se prezivao Ašerović otvaraju svoje šeširdžijske radionice i to Leon 1908. godine – radio je u dvorištu zgrade koja se nalazila u Kolarčevoj ulici, i umro od tuberkuloze 1916. godine. Ašerović je radio svoj zanat sve do 1924. godine i zatim otišao iz Beograda.

 

          LIMARI

 

          U starom Beogradu krajem XIX veka prvu limarsku radionicu zasnovao je Solomon Nafusi. Radnja se nalazila na bivšem Kraljevom trgu, sada Studentski trg, do kafane „Ujedinjenje“. Solomon je bio odličan kao majstor veoma tihe i blage naravi, pošten čovek i veoma pobožan. Radom svojih ruku poudavao je nekoliko kćeri i iškolovao dva sina. Bio je oženjen Klarom, rodjenom Tajtacak, a kako on tako i žena mu Klara umrli su davno pre početka II svetskog rata.

          Njegov sin Isak, bivši advokat, umro je prirodnom smrću pre rata dok mu je stariji sin Rafailo, bivši carinski posrednik i čuveni trgovac kratkom robom (imao je nekoliko radnji u Beogradu i unutrašnjosti, poznat pod imenom „Lafajet“, izbegao je kataklizmu Jevreja i danas sa svojom suprugom, rodjenom Halpern živi u SAD.

 

          David Adut

 

          Otvara svoju radionicu 1886. godine. Docnije se ženi Sultanom, rodjenom Tajtacak i otvara radnju u kojoj prodaje kofe, kante, levkove i svu ostalu limarsku galanteriju, koju sam sa svoja dva sina, Živkom i Natanom, proizvodi.

          Vidjen kao majstor, prirodno vrlo inteligentan, on 1915. godine, za vreme okupacije Srbije, na predlog gradjana Beograda, biran je zajedno sa pokojnim Lukom Pavićevićem za odbornika beogradske opštine. Kao prvi – najstariji odbornik, on je mnogo činio za srpsku sirotinju. Masovno je ljude zapošljavao u opštini, bilo kao radnike ili službenike. Umro je kao i žena mu Sultana prirodnom smrću davno pre početka Drugog svetskog rata. Cela njegova porodica, udate kćeri sa muževima, sinovi, i odraslom decom likvidirani su od nacista 1941. godine.

 

          Šatner, imena mu se ne sećam, došao je iz „preka“, Austrije krajem XIX veka i bavio se pretežno poslovima limara instalatera. Početkom Prvog svetskog rata on likvidira sa svojim poslovanjem i odlazi iz Beograda, verovatno kao Austro-ugarski podanik.

          Sima Aladžemović – rodjen u Šapcu 1897. godine, gde je izučio i limarski zanat i specijalizirao za limara instalatera, naročito za limarske radove na krovovima. Po završetku Prvog svetskog rata on prelazi sa ocem Davidom i majkom Stelkom, sestrom Lotikom i bratom Mošom u Beograd, gde se odmah zapošljava kao visoko kvalifikovani radnik limar u beogradskoj električnoj centrali. Kao radnik bio je veliki stručnjak i za tadašnje prilike bio veoma dobro plaćen i cenjen od svojih rukovodilaca. 1922. godine dolazi mu iz Pešte i stariji brat Josif, koji je bio u Pešti viši bankarski službenik i znao nekoliko stranih jezika. On se odmah zapošljava u „Bosanskoj banci“ gde vrlo brzo napreduje i dostiže visoki službenički rang, dobivši zvanje prvoga prokuriste. Njihov otac David i sestra Lotika umiru prirodnom smrću davno pre Drugog svetskog rata a cela ostala porodica sa ženama i decom, kao i njihova mati Estelka likvidirani su od nacista 1941. godine.

 

          VOJNI I GRADJANSKI MUZIKANTI

         

Lazar Albahari rodjen je u Beogradu 1892. godine, penzionisan 1926. godine, bio je narednik u vojnoj muzici a svirao u trubu. zvali su ga „Čauš“. Lazar je bio veoma miram i staložen čovek, po duši veoma skroman i veoma pobožan, oženjen telefonistkinjom docnije učiteljicom Netikom, rodjenom Pinkas. U braku nisu imali dece a likvidirani su od nacista 1941. godine.

 

 

Čika Bukus Almozlino svirao je dugo godina u raznim vašarskim orkestrima u tamburu. Kao čovek, mada oženjen, imao je dva sina i jednu kćer, bio je veliki boem i voleo je kafanu i noćni život. Umro je posle završetka Prvog svetskog rata. Mnogo godina docnije umrla je i njegova žena.

 

Mika Demajo, zvani Mika Moler i Pesah, imena mu se više ne sećam, bili su odlični harmonikaši. Oba su likvidirani od nacista sa porodicama 1941. godine.

 

FIRMOPISCI

 

Elić, imena mu se više ne sećam, bio je u starom Beogradu krajem XIX stoleća jedan od najboljih umetničkih firmopisaca. Kao mlad čovek rano se oženio i u srećnom braku imao sina Josifa Jošku. Bio je to nežan otac i dobar suprug, uvek veoma povučen i skroman a radio je u ortakluku sa svojim kolegom u struci Ivićem. Kao renomirani firmopisci oni su odlično poslovali. Elić je u Balkanskom ratu 1913. godine u borbi protiv Bugara poginuo herojskom smrću. Njegov sin Joška, trgovac, likvidiran je sa ženom i jedincem sinom od nacista 1941. godine, a njegov ortak Ivić otvara 1929. godine komisionu radnju za prodaju stare ali dobre, očuvane muške konfekcije.

 

Pavle Bihalji, rodjeni brat Ota Bihaljija, književnika, inače ugledni član KPJ u ilegalstvu, da bi zakamuflirao svoj ilegalni rad, radi kao firmopisac. Radnja se nalazila u bivšoj Kralja Petra ulici do kafane „Negotin“. Likvidiran je od nacista 1941. godine.

 

STAKLORESCI

U starom Beogradu jedan od prvih staklorezaca Filip Trajer otvorio je staklorezačku radnju u Beogradu. Kao mlad čovek ženi se se Gospavom Nahmijas i u srećnom braku imao je troje dece: kćer Lenu, sina Lazara i kćer Berticu. Docnije Filip otvara veliku staklarsku radnju u Knez Milanovoj ulici, sada ulica Maršala Tita, blizu pijace „Cvetni trg“. Radnja mu je cvetala u poslovanju i posle njegove smrti njegova supruga produžuje da vodi radnju. Njegov sin Lazar oženjen Rozom, rodjenom Amar, sestrom pokojnog Leona Amara bivšeg sudije o kome je već bilo govora. U braku je imao sina Filipa. Sestra mu Lena bila je srećno udata za Bejosifom, imena se više ne sećam, trgovcem i u braku je imala dvoje dece. Bertica, završivši gimnaziju i veliku maturu u Beogradu, upisuje se na medicinski fakultet i postaje doktor medicine 1934. godine. Svi ovde pomenuti žrtve su fašizma, likvidirani od nacista 1941. godine.

 

 

          Isak Nahmijas rodjen je 1897. godine završivši osnovnu školu i tri razreda gimnazije. Izučio je staklorezački zanat i otvorio radnjicu u Zmaj Jovinoj ulici preko puta tadašnje klasne lutrije. On je osim staklorezačkog zanata uramljivao i slike. 1928. godine ženi se Sultanom rodjenom Tajtacak, bivšeg trgovca i u srećnom braku dobija kćer i sina. Bio je veoma vredan i agilan staklorezački majstor. Veoma nežan kao suprug i otac, veoma uslužan prema kupcima, on je odlično poslovao sve do 1941. godine kada je sa celom porodicom likvidiran od nacista.

 

          Herman – Bukić Holender rodjen 1899. godine u Šapcu. Njegov otac Moric dolazi u Srbiju iz Austro-ugarske Galicije i ženi se Lunom Albahari. Moric je po profesiji bio krojač i u starom Beogradu bio poznat kao vrlo dobar majstor – šio je muška odela trgovačkom staležu i bio veoma lenj u svome poslu, mada je kao krojač bio veoma sposoban. Zbog svoje lenjosti – jer je uvek odgovarao mušterijama na pitanje „kada će mi odelo biti gotovo?“ odgovarao je sutra, tako da je dobio naziv „majstor sutra“. Herman je bio veoma bistar, prirodno vrlo inteligentan, ali je nažalost, živeći u siromaštvu, bio sprečen da produži školovanje, tako da je završivši osnovnu školu, otišao u šegrte, izučio staklorezački zanat i 1915. godine kao staklorezački majstor, radio na procenat kod Filipa Trajera. Bukić se ženi 1925. godine Bojanom, kćerkom pok. Bukusa Burlana, torbara, sestrom Gavre Burlana, docnije trgovačkog zastupnika, koji sada živi u Brazilu. U srećnom braku dobija sina Josifa. Pošto mu je otac došao iz Galicije njega Austro-ugarske vlasti mobilišu 1918. godine i šalju ga na ruski front, gde je bio teško ranjen. 1918. godine on otvara svoju staklorezačku radnjicu u bivšoj Kralja Petra ulici, do kafane „Resavac“. Poznat kao dobar majstor on je dobro poslovao i bio veoma omiljen kako kod potrošača tako i kod svojih drugova, prijatelja i poznanika.

          1920. godine on ponovo ide ne dosluženje vojnog roka, sad u srpskoj vojsci i posle dva meseca služenja u Šapcu dolazi u Beograd. Bio je po prirodi veoma inteligentan i bistar. Dobar otac i suprug likvidiran je od nacista sa porodicom 1941. godine. Otac mu Moric umire prirodnom smrću, a sestra i majka likvidirane su takodje 1941. godine od nacista na Sajmištu.

 

 

          TORBARI

 

          U starome Beogradu XIX veka siromašni ljudi su u torbama koje su kajšem visile o vratu, a imali sa svake strane strane držače za ruke, išli po raznim vašarima u sva ona mesta gde su se održavali jedanputa godišnje vašari i nudili raznu robu kao niklene satove, češaljiće, ogledalca, novčanike, satove „Roskof“ i budilnike i drugu nirnberšku robu. Jedan od prvih torbara bio je Bukus Burlan – rodjen u starome Beogradu 1862. godine. Oženjen sa Bukas, rodjenom Simonović iz Šapca, u srećnom braku imao je četiri kćeri i tri sina. Veoma vredan, upornim radom on kupuje od uštedjenog novca malu kućicu u ulici Despota Djurdja. Posle njegove smrti njegov posao preduzima njegov najstariji sin Sabitaj – Sava koji produžuje rad svoga oca. Sve njegove kćeri kao i sinovi bili su u braku. Nažalost svi su oni sa porodicama i decom likvidirani od nacista 1941. godine. U životu su ostali Bukusov sin Gavra, trgovački zastupnik koji živi u Brazilu i jedan sin pok. Sabitaja koji živi kao trgovački zastupnik u Milanu.

         

          FIJAKERISTI I TALJIGAŠI

 

          Prvi Jevrejin fijakerista čika Afar, imena mu se više ne sećam, krajem XIX veka ima svoj dvoprežni fijaker u starome

Beogradu. Tada je fijakerska stanica bila u Karadjordjevoj ulici na Savi i na bivšem Kraljevom trgu, sada Studentski trg, kao i na

Slaviji. Afar je bio veoma siromašan i pošto je bio u srodstvu sa Samuilom, Isakom i Izraelom Tajtacakom, oni mu kupuju dva konja i fijaker. Da ne bi plaćao kiriju za štalu, Isak mu dozvoljava da u njegovoj štali koja se nalazila u bivšoj Princa Evgenija ulici sada ulica Braće Baruh, blizu Dunava drži svoja dva konja, s tim da je dužan da ih o svom trošku hrani. Jednoga dana došavši rano ujutro u štalu da upregne konje u fijaker nikako nije bio u stanju da otvori ulazna vrata štale. Kada je zadnjim ulazom najzad ušao u štalu video je ispruženu crknutu kobilu „Lindu“ na podu. Pošto u starom Beogradu tada nisu postojali jednobrežni fijakeri, on nije mogao da jednoga živog konja preže u svoj dvoprežni fijaker. Tada je plačući došao u radnju mog pok. oca Izraila i plačući mu ispričao po njega tragičnu novost.

 

Moj otac, znajući da je Afar po prirodi veoma lenj, da ne voli da radi i da veoma mnogo obilazi istinu, usled čega su ga nazivali „El rej de los minitirozos“ – kralj lažova, obećao mu je pomoć da kupi sebi drugoga konja pod uslovom da mu kaže pravu istinu o uzroku smrti kobile „Linda“, našta je on kroz plač progovorio: „Taman sam je naučio da ne jede (on je postepeno smanjivao dnevne obroke Lindi) ona je crkla“. Moj otac je tada umolio i svoju braću da ga zajednički pomognu i oni su mu kupili drugoga konja.

          Pokojni Afar je docnije bio i predsednik kočijaško amalsko-nosačkog udruženja i pred svetom se hvalio da je on gospodin predsednik i da je na jednoj od kočijaških slava (tada je svaki esnaf imao svoju slavu) na kojoj je domaćin bio princ Đorđe Karađorđević sa njime bio u intimnom prijateljskom razgovoru. U prvom braku imao je dve kćeri: Lepu i Anulu, koje su bile imućne i dobro udate, pa su ga one tj. njihovi muževi novčano pomagali, tako da nije morao ništa da radi. Ostavši udovac on se po drugi put ženi sa jednom staricom koja se prezivala Aroeti.

          Anula sa mužem Avramom Demajo i dvoje dece likvidirana je od nacista 1941. godine, starija kći Lepa živi u Severnoj Americi, sada udovica, a bila je udata sa Samuilom Alkalajem, rodjenim bratom čika Arona i našeg Dače Alkalaja. Njen sin Albert akademski slikar živi takodje u SAD gde je na jednom univerzitetu profesor slikarstva. Afarov sin je sa ženom i dvoje dece takodje likvidiran od nacista 1941. godine.

  

          Samuilo Mandil takodje fijakerista za razliku od čika Afara bio je vrlo vredan i pošten čovek, uvek se ujutru u ranu zoru nalazio u fijakerskoj stanici i dolazio im pred kuću po pozivu da ih odveze bilo na železničku ili parobodsku stanicu ili praznikom i nedeljom u Topčider na izlet. Bio je to omalen i suv čovek, kratko poštucovanih smedjih brkčića, veoma učtiv, skroman kao čovek i veoma vredan. U braku je imao dvoje dece. On i žena, imena joj se ne sećam , umrli su prirodnom smrću.

 

          I taljigaš Bararon, Jevrejin, imena mu se više ne sećam, krajem XIX veka, imao je svoje taljige koje je vukao jedan dobro uhranjeni konj ridje dlake. Bio je došljak iz Bosne koji se oženio u Beogradu, stvorio porodicu i radio od jutra do mraka da bi stekao toliko para da može da izdržava svoju brojnu porodicu. Kao čovek je bio vrlo pošten i vredan, nije bio pijanica kao što je u to vreme bila većina taljigaša. Po završenom poslu je menjao svoje radno odelo za drugo vrlo skromno i od prostog materijala, ali čisto, a petkom uveče i subotom kao pobožan Jevrejin on nije radio. On i žena umrli su prirodnom smrću davno pre Drugog svetskog rata.

 

          Drugi taljigaš koji ima svoje taljige od prilike u isto vreme kada i Bararon je zvan „Malo manja“. Ja se više ne sećam imena i prezimena „Malo manja“, samo znam da je isto tako imao jednoprežne taljige, u koje je bio upregnut jedan dobro uhranjen crni konj. „Malo manja“ mu je naziv jer je bio pijanica i dok je bio trezan konje već po navici stavljao pred svaku kafanu, gde je „Malo manja“ pio rakiju i strpljivo čekao dok mu gazda ne ispije polić rakije, i tada kretao dalje do druge kafane. Konj je pri povratku sa posla tako izredjao sve kafane u koje je „Malo manja“ navraćao kao trezan i kad je video da „Malo manja“ ne traži šljivovicu, a on je uvek od kafedžije zahtevao „daj mi malo manju“, mirno produžio put i dovezao pijanog gazdu pred kapiju kuće gde je ovaj stanovao. Njegova jadna žena je tada bila prinidjena da ga sa decom na rukama iznese iz kola, svuče i izuje, i položi ga zaspalog u postelju, onda ispregne konja, odvede ga u štalu i da mu zob ili seno. Prazne taljige su razume se, ostajale preko noći pred kućom u kojoj je „Malo manja“ stanovao. On i žena umrli su davno pre rata prirodnom smrću.

 

          UGOSTITELJI I KAFEDŽIJE

 

          U starome Beogradu u drugoj polovini XIX veka kada su beogradski Jevreji jeli meso samo zaklane životinje od „šohetim“ –klača i jela gotovljena samo na guščijoj masti ili ulju bila je potreba da se krajem XIX veka u starome Beogradu otvaraju male kuhinje gde se gotovilo jelo „kašer“, spremano po propisima jevrejske vere. „Šohetim“ - koljači bili su zato naročito izučeni ljudi, vecinom sveštenici sa završenom jevrejskom bogoslovijom, koja je tada postojala u Carigradu, Smirni i Sarajevu, gde su pored učenja bogoslovije učili i tehniku klanja živine i krupnijih goveda – teladi, jaganjaca, ovaca. Bili su to kao neka vrsta veterinarskih pomoćnika koji su, ono meso koje nije poticalo od zdrave životinje dovedene na klanje, odbacivali kao nezdravo.

          Prva kašer gostionica otvorena je 1892 godine u bivšoj Kralja Petra ulici, više kafane „Dardaneli“. Vlasnica tog malog kašer restorana bila je jedna starija žena, zvala se Solči a Jevreji koji su se kod nje hranili (većinom neženjeni ljudi) zvali su je „tetka sunce“. Bila je to veoma čista žena, odlična kuvarica, a uvek je u jelovniku imala više vrsta jela, petkom uveče od obligatnih jela, mogli su da se dobiju „fižon“ i „pastel“ (pasulj sa govedjim mesom skuvan u zemljanom loncu i pripravljen na jevrejski način, i jevrejska pita sa govedjim ili pilećim mesom pripremana u bakarnim tepsijama na jevrejski način). Tetka Solči je osim kuvanih jela bila majstor i da pravi jevrejske kobasice koje je punila guščijim i govedjim mesom u koje je mešala biber i obligatno mehunu, papriku i beli luk. Isto tako kod nje su gurmani mogli da dobiju za jelo i guščju džigericu pripremljenu na jevrejski način, kao i „pičugas“ i „pačas“ – sušene guščje grudi i bataci pripremljeni takodje na jevrejski način. Ova gostionica bila je uvek puna jer je tetka Solči bila veoma čista i pedantna žena. Posle njene smrti isti lokal produžuje da vodi tetka Buča Adanja. U njenoj gostionici su mogle da se dobiju i „alitrejas“ – vrlo tanki i pobibereni, kao i razni melšpajzi pripravljeni na jevrejski način, kao „tagic“, „roska digojvo“ i „dialhašuv“ pashalne torte i mnogi drugi kolači. Tagic je jedna vrsta torte spravljene od macesa a filovana suvim groždjem, dok su roskas kolači spravljani ili sa žumancetom od jaja i mlekom i malom količinom vanilin praška ili od mešavine samlevenih oraja, mada isto tako začinjena vanilin praškom i obložena finim testom u kome je bilo dosta jaja.

 

 

          Tetka Buča se docnije preudala i otišla da živi u Bugarsku, gde je umrla početkom Drugom svetskog rata. Njena kći iz prvog braka Šarika danas živi u Izraelu, udata je za jednog bogatog bankara u Tel Avivu.

 

          Pred sam početak Prvog svetskog rata, mislim da je to bilo 1911. godine u kafani trgovačke kasine koja se nalazila u početku Uzun Mirkove ulice, preko puta zgrade Kolonijalne banke otvara jevrejski kašer restoran David Adanja. Pošto je David zamuckivao pri govoru, zvali su ga „da da David“. to je bio veoma ugledan i čist jevrejski restoran a vlasnik David, tada virtuoz na ručnoj harmonici uveseljavao je svoje goste svirkom za vreme ručka i večere. U njegovom restoranu su se za doručak mogli dobiti i ćevapčići, ražnjići, teleće džigerice, krezle i ostali specijaliteti sa roštilja. Ovaj restoran radio je i u Prvom svetskom ratu, mada je Beograd tada bio bombardovan teškom artiljerijom sa Bažanijske kose topovima kalibra 42 cm, zvanim „debela berta“, već i rečnim monitorima Austro-ugarske monarhije. Po ulasku Austro-nemaca u Beograd David vrlo brzo umire kao težak bolesnik a nekoliko godina docnije umire mu i žena.

 

          CARINSKI POSREDNICI

 

          Početkom XIX veka medju prvim Jevrejima koji su obavljali posao carinskih posrednika bili su:

 

          David Levi otac pokojnog Gavila Levija bivšeg advokata iz Beograda. Bio je to veoma lep čovek, odeven u žaketu, duge i negovane brade. Važio je kao jedan od veoma spsobnih u svojoj struci, mnogo je voleo ženski pol, bio gurman u jelu i piću, a naročito je voleo polupečene ćevapčiće i uz svako ćevapče bi pojeo po jednu ljutu papriku mesečarku.

 

 

          Adanja i Levi osnovana otprilike u isto vreme kao i prva firma. Pok. Adanja je stric profesora dr med. Solomona Adanje šefa urološke klinike V.M.A. Sin Adanje pok. dr Sima Adanja, advokat je bio i konzul jedne od Južno-američkih država. Levi je bio čovek omalenog rasta, uvek besprekorno odeven u žaketu, sa polucilindrom na glavi i veoma lepo negovanom francuskom bradicom. Bio je to veoma dobar i plemenit čovek isto tako i veoma pobožan. Oba ortaka umrla su prirodnom smrću davno pre II svetskog rata. Žena, sin sa ženom i jednom kćeri i kćer sa mužem i dvoje dece, udata Daniti likvidirani su od nacista 1941. godine.

 

          Arslan Konfino poznat kao vrlo sposoban stručnjak i veoma duhovit čovek, njegovi prijatelji rado su želeli njegovo društvo jer je Arslan kao veoma duhovit čovek, uvek bio pun viceva, tako da je vedrim smehom zabavljao svoje slušaoce. Umro je davno pre Drugog svetskog rata od raka. Žena i dvoje dece liokvidirani su od nacista 1941. godine.

 

          Miša Alkalaj - bio je član firme „Adanja i Levi“. Bio je to čovek veoma pošten i skroman, blage naravi i veoma ćutljiv. Umro je prirodnom smrću 1932. godine. Njegovi sinovi dr Isak, zubni lekar i Mile, docnije posle smrti starijih ortaka firme radi kao carinski posrednik, sa ženom i dvoje dece živi u Južnoj Americi. Jedna kćer pok. čika Miše udata je za Josifa Adanje, brata profesora Adanje i živi sa porodicom u Izraelu.

 

          POZORIŠNI UMETNICI I OPERSKI PEVAČI

 

          Krajem XIX stoleća u Srpskom narodnom pozorištu započeo je svoju karijeru pokojni Papo-Papić, imena mu se više ne sećam. Mada aktivan kao član drame ni posle nekoliko godina upornog rada nije mogao da dodje do vidnijeg izražaja kao umetnik. On stoga 1909. godine odlazi u Zagreb, gde u Hrvatskom narodnom kazalištu veoma brzo dolazi do izražaja i postaje prvak drame, veoma omiljen od zagrebačke pozorišne publike, poznat ne samo u Hrvatskoj već i u bližem inostranstvu tj. kod suseda Jugoslavije. Vodeći jugoslovenski film u kojoj je glavnu ulogu igrao Papo nosio je naziv „Rušim i palim“. Bio je to jedan od najboljih filmova vidjenijih na ekranima jugoslovenskih filmova. Papo je igrao glavnu ulogu grofa bogataša, rasipnika i pijanice koji bančenjem i raspusnim životom umire u ranoj mladosti ostavši bez igde ičega kao puki siromašak. Papo je umro prirodnom smrću negde posle 1925. godine u Zagrebu, gde je i svečano sahranjen.

 

 

          Moša Beraha – Miša Barić završio je glumačku akademiju u Beograd negde oko 1930. godine. Nemajući protekcije mada veoma talentovan on počinje svoju karijeru kao glumac u raznim putujućim pozorištima. Kada je posle rata jedna grupa nezadovoljnih glumaca Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu odvojila i osnovala svoje pozorište u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta, Barić pristupa toj grupi umetnika, koja je bila predvodjena od prvaka Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Viktora Starčića i u komadu „Dundo Maroje“ igra ulogu jedinca sina bogatog trgovca koga otac šalje da pazari u Veneciji i on se zaljubljuje u kurtizanu „Lauru“, zabataljuje poveren mu posao i troši očev novac sa Laurom. Ulogu Pometa igrao je tada Viktor Starčić a Lauru Evka Mikulić. Ovo pozorište je bilo jedno od prvih u Beogradu koje je iznelo na pozorišnu scenu program „Dundo Maroje“. Barić i danas veoma aktivan kao umetnik i reditelj, pošto se za vreme rata nalazio u kažnjeničkom logoru jugoslovenskih zarobljenih oficira i vojnika, posle oslobodjenja naše domovine on se vraća u zemlju i biva aktivan. Za vreme alije u Izrael, on sa porodicom odlazi u Izrael, ali posle izvesnog vremena vraća natrag u Beograd i zahvaljujući posredovanju Ljubiše Jovanovića, prvaka Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dobija angažman u Vojvodini, docnije u Novom Sadu, gde je i danas veoma aktivan kao glavni reditelj.

  

Rahela Ferari – prvakinja Jugslovenskog dramskog pozorišta, supruga Ace Stojkovića, slobodnog umetnika iz Beograda, poznata još pre rata pozorišnoj publici kao dramska umetnica velikog stila. Za vreme okupacije naše domovine od nacista ona se lažnim ispravama krije negde u Jugoslaviji, gde živi u dubokoj ilegalnosti pod veoma teškim materijalnim i drugim uslovima sve do oslobodjenja naše domovine, kada se vraća u Beograd i nastavlja sa svojim plodnim i umetničkim radom. Odmah po osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta izabrana je za članicu drame ovog kolektiva, gde i danas deluje kao jedna od prvakinja ovog pozorište. Poznata je kao veliki filantrop, koja u svakoj prilici gde javnim priredbama treba pomoći, ona dragovoljno i potpuno besplatno nastupa kao umetnica.

 

Od glumaca koji su povremeno u sali bivšeg Jevrejskog doma davali predstave a prihod sa istih deljen je jevrejskoj sirotinji, želim da napomenem samo najglavnije:

 

Hajim Testa još kao veoma mlad čovek radi kao glumac u raznim putujućim pozorištima. Još tada bio je veoma poznat kao dramski umetnik u unutrašnjosti Srbije. Prilikom jedne audicije u Srpskom narodnom pozorištu 1911. godine on nije primljen za glumca Narodnog pozorišta, i tada mu je rečeno „gospodine Testa za Vas u ovom pozorištu nema mesta“. On razočaran, ali i dalje pun ambicija aktivno radi kao glumac u raznim putujućim pozorištima. U starijim godinama, pošto tada putujući glumci nisu imali penzije, on se silom prilika bavi trgovinom, i to mu uspešno polazi za rukom, tako da 1924. godine, zida kuću u ulici Visokog stevana i živi kao rentijer. Jednom prilikom mu je pok. Dobrica Milutinović u pijanstvu rekao sledeće: „Kad si Testa na bini bio kralj, ja sam bio šahista, a sada kada sam na bini ja kralj ti si kućevlasnik - milioner“.

          Pokojni Hajim Testa je posle 1923. godine igrao u komadu „Ester“ glavnu ulogu kralja Ahašveroša, ulogu žene mu Jevrejke Ester igrala je Soka Bejosif, majka Enrika Josifa, kompozitora i profesora muzičke akademije u Beogradu. Hajim je sa ženom Leom i sinom Nisimom likvidiran od nacista 1941. godine.  

 

 

          Blanka Kezer – članica opere Srpskog Narodnog pozorišta u Beogradu, veoma cenjena kao operska umetnica, omiljena od beogradske publike, izvršila je, iz meni nepoznatih razloga, samoubistvo trovanjem, mislim 1928. godine.

 

          Lika Kalmić Alfandari – kći Lazara Kalmića, bivšeg izvoznika, žena Nisima Alfandarija, činovnika osiguravajućih društva Asiguracioni generali, studirala je solo pevanje u Beču i Berlinu. Kratko vreme debitovala je i u Beogradskoj operi, u kraćim solo partijama kao altistkinja.

 

          Lujo Davičo baletan u Srpskom narodnom pozorištu, docnije balet majstor, za vreme NOB-a u partizanima gde je i poginuo i posle smrti odlikovan je ordenom narodnog heroja.

 

          Rikica Levi – balerina u Srpskom narodnom pozorištu u Beogradu, dugo je uspešno debitovala sve dok nije dobila, prilikom nastupa, prelom noge.

 

          Vig imena joj se više ne sećam, takodje balerina Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu, svastika Nisima Almozlino, apotekara iz Beograda, debitovala je sve do 1941. godine, kada je sa sestrom, sestrićem i sestričinom pobegla u šumu i pridružila se partizanima. Svi ovde pomenuti poginuli su kao aktivni borci u NOB-u a Nisimov sin, tada student, učestvovao je u sabotaži (podmetnuo je požar u automobilskoj garaži Forda), koja se nalazila u Grobljanskoj ulici, sada Ruzveltovoj ulici.

 

          PARFIMERISTI

 

          Početkom XX veka Marsel Štern radio je kao laborant u drogeriji Okanović, a bio je specijalista za kozmetičke preparate, pomadu, puder, kolonsku vodu, karmin i lak za nokte. Bio je oženjen Strejom Tajtacak, kćerkom pokojnog Avrama Tajtacaka, prevoznog špeditera iz Beograda. U braku je imao sina Maksima i kćer Cucu, koji su 1941. godine, kao predratni skojevci otišli u partizane. Maks je sada docent na Neuropsihijatrijskoj klinici beogradskog medicinskog fakulteta, kći Cuca udata je za jednog visokog funkcionera radničkih sindikata SFRJ. Marsel je likvidiran od nacista 1942. godine a njegova žena Streja umrla je pre rata od raka u bubrežnoj karlici.

  

          Josif Pardo – bio je takodje kozmetičar i parfimerista, imao je u kući svoju laboratoriju, i svoje proizvode prodavao je parfimeristima. Oženjen je bio rodjenom tetkom dr Solomona Adanje, urologa, šefa urološke klinike VMA. Likvidiran je sa ženom od nacista 1942. godine.

 

          Josif Lević bio je diplomirani magistar farmacije. 1925. godine po odsluženju vojnog roka otvorio je drogeriju „Lević“ u kući Bajića u Uzun mirkovoj ulici. Bio je veoma sposoban i bavio se naučnim istraživanjima, u grani kozmetike. Svoje izume pasta za zube „Biser“, krem za lice „Jasmin“, razne kolonske vode i razni drugi kozmetički preparati patentirani kod nadležnih vlasti i veoma cenjenih kod širokih masa, bili su prodavani samo na veliko trgovcima parfimerijske i nirnberške struke i bili poznati potrošačima u celoj predkumanovskoj srbiji. Josif je lažnim ispravama pobegao 1941. godine u Albaniju, zatim u Italiju, a posle oslobodjenja Italije sa grupom Ruzveltovih gostiju emigrirao je u Ameriku sa ženom dva sina i jednom kćeri. Umro je od raka na zeludcu 1965. godine.

 

          STARINARI

 

          U starom Beogradu još krajem XIX veka jedan od prvih starinara bio je Alfandari imena mu se više ne sećam, otac doktora Jakova Jaše Alfandarija lekara, Samuila trgovačkog posrednika i Cadika trgovca. Bio je to veoma vredan i skroman čovek, koji je znao samo za svoju kuću i porodicu i svoju starinarsku radnju. Sve starinarske radnje nalazile su se tada u početku bivše Kralja Aleksandrove ulice, sada Bulevar revolucije. Stari čika Alfandari bio je i veoma pobožan čovek i veliki moralista. Njegove tri kćeri nisu ni kao odrasle devojke skoro pred udajom smele da se zadrže na ulici i duže, one su morale u 8 sati da budu kod kuće. Kao pobožan Jevrej on subotom nije radio. Docnije on najstariju kćer Fidiku udaje za Avrama Bukiša kome predaje svoju starinarsku radnju. Alfandari i njegova žena rodjena Konfino umiru prirodnom smrću. Porodica čika Alfandarija je uništena od nacista. Samuilo, njegov sin trgovački posrednik umro je od gnojavog zapalenja trbušne maramice, a svega njegova jedna kćer udata Rozenrauh spasla se sa mužem i dve kćeri i sad živi u Izraelu. Isto tako u životu je i žena doktora Alfandarija i njegov sin koji živi u Izraelu.

 


drugi deo knjige je ovde 

 

REGISTAR IMENA

  1.  

Ime I prezime

Strana

  1.  

- Miša Poličević

9

  1.  

- Dragutin Djukanović i kompanija

12

  1.  

- Hason i Demajo

15

  1.  

- Marić i Riznić

17

  1.  

- Jakov Bararon i sinovi

18

  1.  

? Debora, rodjena Puči

142

  1.  

? Ernestin

96

  1.  

? Fradil

79

  1.  

? Majer

142

  1.  

? Mevorah, rodjena Pesah

27

  1.  

? Mirjam, rodjena Baruh

90

  1.  

? Moša zvani „Tinjozo“

76

  1.  

? Ruso - Ljubica

39

  1.  

? Sara

72

  1.  

? Šimon, zvani „Tiu Šimon El Kizeru la Fizizika“

75

  1.  

„Malo manja“

63

  1.  

„Njanjoti“

76

  1.  

„Tiju Juda el Sakat“

145

  1.  

Abramović Jakov

83

  1.  

Abravanel Haim

75

  1.  

Abravanel Hajim

133

  1.  

Abravanel Nisim

75

  1.  

Abravanel Nisim

133

  1.  

Abravanel Raina

75

  1.  

Abravanel Rejna, rodjena Konfino

133

  1.  

Adanja ?

66

  1.  

Adanja ?

66

  1.  

Adanja Buča

65

  1.  

Adanja David

54

  1.  

Adanja David

66

  1.  

Adanja Jakov

36

  1.  

Adanja Josif

66

  1.  

Adanja Mika

147

  1.  

Adanja Rožika

141

  1.  

Adanja Sarika

65

  1.  

Adanja Sima

66

  1.  

Adanja Solomon

66,70,151

  1.  

Adanja Streja

147

  1.  

Adut David

57

  1.  

Adut Izrailo

78

  1.  

Adut Natan

57

  1.  

Adut Roza

78

  1.  

Adut Sultana, rodjena Tajtacak

57

  1.  

Adut Živko

57

  1.  

Afar ?

61

  1.  

Afar ?, rodjena Aroeti

61

  1.  

Ajštet ?

41

  1.  

Aladžemović David

58

  1.  

Aladžemović Josif

58

  1.  

Aladžemović Lotika

58

  1.  

Aladžemović Moša

58

  1.  

Aladžemović Sima

58

  1.  

Aladžemović Stelka

58

  1.  

Albahari Avram

55

  1.  

Albahari Ilija

89

  1.  

Albahari Lazar

51,58

  1.  

Albahari Lazar

58

  1.  

Albahari Lazara Samuilo

54

  1.  

Albahari Marko

89

  1.  

Albahari Netika, rodjena Pinkas

51,58

  1.  

Albahari Nisim

139

  1.  

Albahari Olga

52

  1.  

Albahari Olga

141

  1.  

Albala Alfred

8

  1.  

Albala Biti

8

  1.  

Albala Josif

8

  1.  

Albala Josif – Joška

113

  1.  

Albala Ljubica, rodjena Josić

8

  1.  

Albala Rašela, rodjena Jakov

113

  1.  

Albala Vidoje

113

  1.  

Albala Zdravko

8

  1.  

Alfandari ?

70

  1.  

Alfandari Cadik

70

  1.  

Alfandari David

92

  1.  

Alfandari David

124

  1.  

Alfandari dr med. Rafajlo

124

  1.  

Alfandari Isak

114

  1.  

Alfandari Isak

124

  1.  

Alfandari Izrail

49

  1.  

Alfandari Jakov Jaša

70

  1.  

Alfandari Klarisa, rodjena Alkalaj

114

  1.  

Alfandari Mela, rodjena Rozenberg

124

  1.  

Alfandari Melanija, rodjena Rozenberg

92

  1.  

Alfandari Nisim

68

  1.  

Alfandari Nisim

124

  1.  

Alfandari Nisim Senzal

124

  1.  

Alfandari Rafail

92

  1.  

Alfandari Rafajlo

92

  1.  

Alfandari Režinka, rodjena Kadmanović

49

  1.  

Alfandari Sali, rodjena Talvi

124

  1.  

Alfandari Salika

124

  1.  

Alfandari Samuilo

70

  1.  

Alfandari Samuilo

70

  1.  

Alkalaj – Crnković Josif

153

  1.  

Alkalaj ?, zvani „Bošnjak“

76

  1.  

Alkalaj Albert

62

  1.  

Alkalaj Albert

117

  1.  

Alkalaj Aron

35,91,101,153

  1.  

Alkalaj Avram

91, 126

  1.  

Alkalaj Avram

101

  1.  

Alkalaj Avram

117

  1.  

Alkalaj Avram

123

  1.  

Alkalaj Berta

29,77

  1.  

Alkalaj Boena, rodjena Hason

91, 126

  1.  

Alkalaj Boena, rodjena Hason

101

  1.  

Alkalaj Boena, rodjena Hason

123

  1.  

Alkalaj Bošnjak

77

  1.  

Alkalaj Čika, rodjena Levi

117

  1.  

Alkalaj Dača

62.101

  1.  

Alkalaj David

44

  1.  

Alkalaj David

117

  1.  

Alkalaj dr David

114,153

  1.  

Alkalaj dr Moša Bukus

122,153

  1.  

Alkalaj dr Nisim

123,124

  1.  

Alkalaj dr Solomon

125,153

  1.  

Alkalaj Gina

44

  1.  

Alkalaj Gorena, rodjena Hason

117

  1.  

Alkalaj Hinko

52

  1.  

Alkalaj Hinko

111

  1.  

Alkalaj Isak

17

  1.  

Alkalaj Isak

44

  1.  

Alkalaj Isak

66

  1.  

Alkalaj Isak – „Kakuš“

44

  1.  

Alkalaj Jakov

119

  1.  

Alkalaj Jaša

7,34

  1.  

Alkalaj Josif

29

  1.  

Alkalaj Jova

50

  1.  

Alkalaj Klara

114

  1.  

Alkalaj Lena, rodjena Gabaj

119

  1.  

Alkalaj Lepa, rodjena Afar

61

  1.  

Alkalaj Liači

71

  1.  

Alkalaj Luna

44

  1.  

Alkalaj Mile

66

  1.  

Alkalaj Miša

66

  1.  

Alkalaj Moša

53

  1.  

Alkalaj Moša

72

  1.  

Alkalaj Moša

114

  1.  

Alkalaj Samuilo

35,62

  1.  

Alkalaj Samuilo

61

  1.  

Alkalaj Sima

53

  1.  

Alkalaj Sima

114

  1.  

Alkalaj Solomon

54

  1.  

Alkalaj Solomon

74

  1.  

Alkalaj Solomon – Moni “Kec”

53

  1.  

Alkalaj Vukica

72

  1.  

Almozlino ?, zvani „Čamilo“

83,84

  1.  

Almozlino Aron

140

  1.  

Almozlino Avram

75

  1.  

Almozlino Bukus

59

  1.  

Almozlino Mika

148

  1.  

Almozlino Nisim

69,83

  1.  

Altarac Buhor

101

  1.  

Altarac Jakov Jaša

28

  1.  

Altarac, haham

151

  1.  

Amar ?

80

  1.  

Amar Leona Aleksandar

5

  1.  

Amar Bukica, rodjena Adut

80

  1.  

Amar David

135

  1.  

Amar Isak

5

  1.  

Amar Isak

80

  1.  

Amar Leon

5,60

  1.  

Amar Samuila Moša

5

  1.  

Amar Samuilo

5

  1.  

Amodaj - Jakovljević Rebeka

28

  1.  

Amodaj dr Samuilo

6

  1.  

Amodaj dr Samuilo

50

  1.  

Amozlim Simha

52

  1.  

Andjelković Anta

139

  1.  

Andjelković Lenka

139

  1.  

Andjelković Mita

139

  1.  

Andjelov Andjel

111

  1.  

Andjelov Bela, rodjena Jontović

111

  1.  

Andjelov Mika

111

  1.  

Anilin Verke A.G.

85

  1.  

Antić dr ?

124

  1.  

Aroeti Buhor „Buhor El Alto“

82

  1.  

Aroeti Lepa, rodjena Jontović

80

  1.  

Aroeti Moreno

80

  1.  

Aron B. Nisim

8

  1.  

Aron Majer

8

  1.  

Aron Marko

8

  1.  

Aron Menahem-Mikica

8

  1.  

Aronović ?

98

  1.  

Arueti Flora, rodjena Medina

48

  1.  

Arueti Isak

48

  1.  

Ašerović Marko

111

  1.  

Ašerović?

57

  1.  

Atijas ?, rodjena Štajner

105

  1.  

Atijas Mosko

105

  1.  

Avramova Moša Maca

31

  1.  

Avramović Lazar

148

  1.  

Avramović Žanka

93

  1.  

Avu David

35

  1.  

Azriel David-Viktor

111

  1.  

Azriel Haim

16,36

  1.  

Azriel Hajim

35

  1.  

Azriel Jakov Žak

81

  1.  

Azriel Roza, rodjena Levi

81

  1.  

Bah Franja

40,41

  1.  

Bararon ?

63

  1.  

Bararon Avram

18

  1.  

Bararon Hajim

150

  1.  

Bararon Hajim - Buki

18

  1.  

Bararon Jakov

17

  1.  

Bararon Jakov

18

  1.  

Bararon Moša

18

  1.  

Bararon Nehama-Duda

19

  1.  

Bararon Rena

18

  1.  

Bararon Rikica

18

  1.  

Bararon Solomon

18,19

  1.  

Baruh Bora

93,103

  1.  

Baruh Bora

153

  1.  

Baruh dr Moša

36

  1.  

Baruh Ela, rodjena Beraha

98

  1.  

Baruh Isa

153

  1.  

Baruh Isak

46

  1.  

Baruh Isak

136

  1.  

Baruh Jakov

136

  1.  

Baruh Josif Joža

93

  1.  

Baruh Joža

153

  1.  

Baruh Marko

45,90,98

  1.  

Baruh Mića

136

  1.  

Baruh Natan

98

  1.  

Baruh Roza, rodjena Manojlović

136

  1.  

Baruh Solomon

46

  1.  

Baruh Solomon

136

  1.  

Baruh Zlata

45

  1.  

Baruhić Avram

130

  1.  

Baruhić Vinuča

130

  1.  

Bauer Aleksandar – Šandor

38

  1.  

Bejosif Lena, rodjena Trajer

59

  1.  

Bejosif Soka

68

  1.  

Benarojo Nisim

37

  1.  

Bencion Jakov Žak

85

  1.  

Bencion Rašela, rodjena Danon

85

  1.  

Benfenisti Aron

73

  1.  

Benvenisti Mika

26

  1.  

Benvenisti Rafailo

26

  1.  

Beraha Ančica

128

  1.  

Beraha Avram

98

  1.  

Beraha dr Bora

128

  1.  

Beraha Isak

129

  1.  

Beraha Moša – Miša Barić

67

  1.  

Beraha Rašela-Bela, rodjena Avramović

128

  1.  

Bihalji Oto

59

  1.  

Bihalji Pavle

59

  1.  

Birlota

127

  1.  

Blam Marko

86,111

  1.  

Blam Matilda, rodjena Štern

108

  1.  

Blam Rafajlo

108

  1.  

Bogdanović Erika, rodjena Medina

20

  1.  

Borić prof. dr ?

124

  1.  

braća Gadol

8

  1.  

braća Jakovljević

47

  1.  

braća Najman

26

  1.  

Bukiša Avram

71

  1.  

Bukiša Fidika

71

  1.  

Buli Bencion

7,95

  1.  

Buli Bencion

33

  1.  

Buli David

33

  1.  

Buli Edi

33

  1.  

Buli Henri

95

  1.  

Buli Hugo

5,111

  1.  

Buli Moni

7,43

  1.  

Moric Buli

posle registra

  1.  

Burlan Bukus

60,61

  1.  

Burlan Gavra

61

  1.  

Burlan Josif

61

  1.  

Čelebonović dr Jakov

116

  1.  

Čelebonović dr jus. Jakov

44

  1.  

Čelebonović Marko

116

  1.  

Čelebonović Moric

44

  1.  

Čelebonović Moša

38

  1.  

čika Amodaj

50

  1.  

Dajč ?

104

  1.  

Demajorović Marko

35

  1.  

Daniti ?

66

  1.  

Danjiti A. Binja

136

  1.  

Darsa Sida

26

  1.  

Davičo Benko

137

  1.  

Davičo Hajim

32

  1.  

Davičo Hajim

95

  1.  

Davičo Hajim

138

  1.  

Davičo Hajim, književnik

33

  1.  

Davičo Isak

33

  1.  

Davičo Lujo

68

  1.  

Davičo Mirjana

33

  1.  

Davičo Moric

33

  1.  

Davičo Samuilo

33

  1.  

Davidović ?, rodjena Aligreti

136

  1.  

Davidović David

136

  1.  

Davidović Marsel

136

  1.  

Davidović Prof. dr med. Solomon

121

  1.  

Dekleva dr Dušan

130

  1.  

Demajo ?

15

  1.  

Demajo ?

143

  1.  

Demajo ?, rodjena Medina

117

  1.  

Demajo Anula, rodjena Afar

62

  1.  

Demajo Avram

62

  1.  

Demajo David – Dida

45

  1.  

Demajo Dida

97

  1.  

Demajo Gina, rodjena Baruh

45

  1.  

Demajo Jelena

97

  1.  

Demajo Jelena, rodjena Alkalaj

45,117,148

  1.  

Demajo Johanan

48

  1.  

Demajo Mika

55

  1.  

Demajo Mika, zvani Mika Moler

59

  1.  

Demajo Moša

45

  1.  

Demajo Natan

45

  1.  

Demajo Samuilo

45,117

  1.  

Demajo Samuilo – Mile

117

  1.  

Demajo Solomon

15, 117

  1.  

Demajo Šemaja

35

  1.  

Demajo Šemaja

116

  1.  

Demajo Vojka

97

  1.  

Djerasi Ela, rodjena Kabiljo

46

  1.  

Djerasi Moša

46

  1.  

Djordjević dr Djurica

123

  1.  

Djukanović Dragutin

12

  1.  

Djukanović Ilija

12

  1.  

doktor Guelmino

24

  1.  

dr Petković

128

  1.  

dr Pogaraš

126

  1.  

dr Riger

127

  1.  

dr Štajndler

152

  1.  

dr Živkovića

126

  1.  

dr. Blagojević

126

  1.  

Efraim Mika

85

  1.  

Efraim Uziel

85

  1.  

Elić ?

59

  1.  

Elić Josip Joška

59

  1.  

Elić, firmopisac

26

  1.  

Elijas

56

  1.  

Elijas Aron

38

  1.  

Elijas Buki

42

  1.  

Elijas Hajim

42

  1.  

Elijas Jakov – Žak

78

  1.  

Elijas Luči

42

  1.  

Elijas Mosko

42

  1.  

Elijas Zlata

78

  1.  

Eškenazi ?

95

  1.  

Eškenazi Avram

95

  1.  

Eškenazi Hajim

75

  1.  

Eškenazi Liko

108

  1.  

Eškenazi Moreno

75

  1.  

Eškenazi Pris Jadu

107

  1.  

Farhi Moša

47

  1.  

Farkić ?

77

  1.  

Farkić Benko- Branko

77

  1.  

Farkić Braca

77

  1.  

Feldman Vili

51

  1.  

Feldman Vilma

51

  1.  

Feldman Žigi

51

  1.  

Ferari Rahela

68

  1.  

Finci Hana

50

  1.  

Finci Š.Isak

50

  1.  

Finci Veza, rodjena Bararon

19

  1.  

Fingehud Hajnrih – Henri

131

  1.  

Finger Prof. dr ?

124

  1.  

Flajšer Hanrih

44

  1.  

Flajšer Maksim

39

  1.  

Fogaraš dr Žarkoa

126,127

  1.  

Gabaj Bertica, rodjena Avramović

128

  1.  

Gabaj Bukica

55

  1.  

Gabaj H. David

153

  1.  

Gabaj Žaneta

55

  1.  

Gaon Rafailo

140

  1.  

Gedalja Avram – Kane

92

  1.  

Gedalja Etela

92

  1.  

Geler Moric

29

  1.  

Goldštajn i Šapira

33

  1.  

Goldštajn Miša

88

  1.  

Gregorić Kosta

40

  1.  

Grima?

31

  1.  

Hajim Samuilo

36

  1.  

Han Ludvig

88

  1.  

Hara Bata

56

  1.  

Hara Bukica, rodjena Adut

51

  1.  

Hara Bukica, rodjena Adut

78

  1.  

Hara Isidor

56

  1.  

Hara Jela

56

  1.  

Hara Jula

56

  1.  

Hara Rudolf

78

  1.  

Hara Rudolf – Rudi

51

  1.  

Hason Alfred