Clanak napisan povodom njegovog 90tog rodjendana:
Franja (Francis-Amir) Ofner (rodjen u Novom Sadu 1913) jedan je od doajena svetskog novinarstva. Visse od pola stolecha (od 1945) bio je dopisnik najvechih svetskih novina sa jednog od najvecih svetskih zzarissta – Bliskog istoka. Njegovi tekstovi, pisani za Herald Tribune, Christian Science Monitor, Observer, Die Welt, preko svetske medijske mrezze objavljivani su u 38 zemalja, skoro na svim kontinentima. U leksikonu Jucce, danas koji je pripremila ZZeni Lebl ccitamo da je kao novinar posetio preko 40 drzzava. Godine 1946. bio je prisutan krunisanju emira Abdale za kralja Transjordanije, a dve godine kasnije, u Tel-Avivu, proglassenju Drzzave Izrael. Bio je glavni urednik izraelskog dnevnog lista na francuskom jeziku L'Information, zamenik glavnog urednika dnevnika na engleskom The Jerusalem Post. Predavao je istoriju svetske zzurnalistike na tel-avivskom Univerzitetu 1957-84; bio je predavacc na univerzitetima u Jerusalimu, Bonu, Berlinu, ZZenevi i kao gost na poznatim univerzitetima u SAD.
U dubokoj starosti, vech gotovo slep i bolestan, koristi poslednje snage da zavrssi svoje zzivotno delo, knjigu Svedok Istorije u kojoj opisuje svoj uzbudljiv zzivot, liccnosti i dogadjaje. Kroz njegovu sudbinu Jevrejina u jugoslovenskoj dijaspori izmedju dva svetska rata, izbeglice u Istanbulu tokom strahota Drugog svetskog rata, svedoka stvaranja i raspada Jugoslavije, stvaranja i izrastanja nacionalne jevrejske drzzave, prelama se ccitava istorija XX veka.
Mada je iz Novog Sada otissao – ili, bolje rechi, izbegao, spassavajuchi zzivu glavu – joss 1941, nekoliko dana pre zloglasne Racije, zzivo se secha detalja vezanih za rodni grad.
Mati mi je umrla kad joss nisam imao ni dve godine. Bila je to 1915. godina, Prvi svetski rat, otac je bio na frontu… Njegovi roditelji bili su prestari, pa su me preuzeli baba i deda po maminoj liniji, Laza i Jovanka Lipkovich. Oni su zziveli u SSimanovcima, u Sremu, i ja sam tamo proveo rano detinjstvo. Deda je bio ugledan ccovek u selu i svi su ga cenili. Krajem rata, 1918, dosslo je do haosa. Austrougarska se povlaccila sa Balkana, Francuzi i srpska vojska joss uvek nisu stigli, a u tom interregnumu poccele su velike pljaccke i pobune. Mnogi bogati ljudi ostajali su ne samo bez svog bogatstva, nego i bez glave. Dedi je neko u selu dossapnuo da je i on "dossao na red" i da bi trebalo da bezzi. Naredio je koccijassu Martinu, Slovaku, da upregne dva konja – i uputili smo se ka Novom Sadu. Usput nas je presrela grupica vojnika-dezertera. Tessko da bismo u tom susretu izvukli zzivu glavu, da deda nije na kolenima drzzao svoju pussku i da Martin nije uspeo da na to upozori dezertere. Stigli smo, tako, uvecce, u Karlovce, gde je deda imao svoj vinarski depo – podrum i kuchu. Jevrejima nije bilo dopussteno da se naseljavaju u Karlovcima, ali su mogli da obavljaju biznis. Imao sam tada skoro pet godina, joss sam nosio dugu kosu, kao devojccica, i tog popodneva su me prvi put ossissali.
Uvecce samo stigli u Novi Sad. Lipkovicheva kucha bila je na starom ZZitnom trgu, na uglu Kisaccke ulice, Jovana Suboticha 25. U kuchi je vech bila tetka, sa mnogobrojnom decom i delom familije iz Indjije. Napolju je bio haos, pucali su, nismo smeli da upalimo svetlo. Spavao sam sa tetkom na podu. Tako je protekla prva noch koje se secham u rodnom gradu…
Tatini roditelji imali su kuchu u Jevrejskoj ulici (Danas Pozorissni trg), nekoliko zgrada od Gradske kuche, u prolazu ka danassnjoj ulici Narodnih heroja. Oni su poticali iz pesstanskog naselja Ofn-Pest (Der Ofner Jude) – odatle nam i prezime. Jevreji iz Ofn-Pesta uglavnom su se bavili trgovinom tekstilom. Jedan od mojih predaka bio je poznati i pozzrtvovani lekar Mor Ofner, koji je prilikom velike epidemije mnoge Novosadjane spasao od smrti, pa je 1869. postavljen za gradskog fizika. Zahvaljujuchi njegovom ugledu i dobrim delima koja je ccinio, znatno je olakssan zzivot novosadskih Jevreja, koji do tada nisu imali gotovo nikakva prava.
Upisali su me u jevrejsku osnovnu sskolu, koja je bila pored Sinagoge. SSkola je bila na madjarskom jeziku, koji nisam znao, ali sam ga brzo nauccio. Vech u drugom ili trechem razredu napisao sam svoju prvu pesmu – na madjarskom jeziku. Deda je uskoro umro, a ja sam ostao sa babom. Tata se drugi put ozzenio, napustio advokaturu i radio je u Somboru. Tata je bio pravi "asimilant", nije se mnogo interesovao za "jevrejsko pitanje". Cela nassa novosadska jevrejska opsstina bila je "asimilantska". Pogledajte samo kakve smo orgulje imali u sinagogi! (U jevrejskom ortodoksnom bogosluzzenju zabranjeni su instrumenti). Govorio mi je, kad sam imao 16 godina, da taj, moj, jevrejski nacionalizam, nema smisla, da svet ide napred, da je to korak unatrag, da che nacionalizam izumreti i neche biti vazzan… Umro je, moglo bi se rechi srechom, 1931, u svojoj 47. godini, pre nacionalisticckih, nacisticckih sadisticckih orgija.
Nakon ccervotogodissnje jevrejske sskole, baka me je upisala u novosadsku, srpsku, gimnaziju. ZZelela je da budem svestrano obrazovan. Uccio sam da sviram klavir, kod gospodje Gabi Berich, koja je ccesto svirala u duetu sa Milicom Mocc ili Ilom Kasovic. Upisala me je u sokolsku organizaciju (bio sam pravi, panslavenski, soko), uzimala mi ccasove francuskog i nemacckog.
Nove srpske i jugoslovenske vlasti odnosile su se prema Jevrejima i dobro i losse. Losse je bilo ssto su, prilikom dolaska novih ccinovnika iz drugih krajeva (Srbije, Hrvatske) stanove rekvirirali uglavnom od Jevreja. Dobro je bilo ssto sam se medju drugovima u gimnaziji osechao slobodno. Uostalom, joss u SSimanovcima sam postao pravi mali "srpski nacionalista". Tamo sam se, u dvorisstu, na ulici, i u crkvenoj porti, igrao sa srpskom decom, nisam ni znao da sam Jevrejin. Voleli smo da zvonimo na crkvena zvona, ali je svesstenik, za uzvrat, zahtevao da pojemo prilikom crkvene sluzzbe. I ja sam pojao, u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tog leta 1918, pred povratak u Novi Sad, dossla je jednom tetka i odvela me na izlet u moj rodni grad. - Ichi chemo sada u sinagogu – rekla mi je. Nisam znao ssta je to sinagoga. Kad smo ulazili, objasnila mi je da je to "nassa, jevrejska crkva" i rekla da se ponassam pristojno, pa je otissla na sprat, gde su sedele zzene, a mene uputila ka prvim redovima, gde je bio tecca. Ponassao sam se pristojno: skinuo sam kapu i prekrstio se! Skoccilo je na mene nekoliko ortodoksnih jevrejskih vernika, mislili su da je neka provokacija… Jedva me je tecca spasao!
Sa drugovima iz Gimnazije odlazio sam u pravoslavnu crkvu, znao sam da pojem, a voleo sam da, zajedno sa njima, odem i u katoliccku katedralu, gde je hor pevao uz orgulje. Secham se da je tamo dolazio i svesstenik iz jermenske crkve. Bio je, valjda, poslednji Jermenin u gradu, pa bi brzo zavrssavao sluzzbu u svojoj crkvi i dolazio na kor katoliccke katedrale i pevao, stojechi malo po strani od ostalih i dirigujuchi sam sebi…
Kazzu da sam bio odliccan pijanista. Nastavnik muzike Svetolik Passchan veoma me je voleo. Od svoje 15-te godine pa nadalje svake godine sam svirao na ccuvenim Svetosavskim besedama, solo, u orkestru, ili u raznim ansamblima, dopunjujuchi na klaviru instrumente koji su nedostajali. Za sskolske igranke osnovali smo prvi djaccki dzzez orkestar. Osnovao sam djaccko knjizzevno-muziccko udruzzenje "Zmaj Jova" i docnije bio njegov poccasni predsednik, sve dok to neko nije - ne znam zassto - isbrisao. Nakon mature 1931. nisam mogao da se odluccim da li chu studirati muziku, medicinu ili pravo. Ipak je prevagnulo da, kao i tata, postanem pravnik. Upisao sam se na Pravni fakultet u Zagrebu.
Zagreb je u to vreme bio glavni centar jugoslovenskog jevrejstva. Tu se, a ne u Beogradu, nalazilo sediste Saveza cionista Jugoslavije. Dossavssi u ovu sredinu, ukljuccivssi se u jevrejske krugove, hranechi se u jevrejskoj studentskoj menzi, mladi Franja Ofner je zapazio dve bitne stvari, dva bitna problema, na ccije je ressenje ulozzio svu svoju energiju. Pre svega, uvideo je da su Jevreji razjedinjeni, na Sefarde i Asskenaze, da jedni sa drugima ne saradjuju, da ccak imaju i dve studentske organizacije: sefardsku – Esperanca, i asskenasku – Judeja. Joss kao student prve godine postao je predsednik Judeje.
Drugi problem, opasnost, ccuo je, a ne video, u svojoj studentskoj sobi, koju je iznajmio kod jednog zagrebacckog Nemca. Kroz zid je slussao kako gazda svakodnevno ukljuccuje nemaccki radio – i kako se na tom radiju pojavljuje neki histericcan glas koji govori apsurdne stvari, naroccito o Jevrejima. Ispoccetka nije mnogo obrachao pazznju na tog, joss nepoznatog, Hitlera. – Nemci su razumni ljudi, kulturan narod – razmissljao je – oni che ga skloniti. Medjutim, glas Hitlera se ccuo sve visse i sve jacce, i uz njega glasovi Gebelsa, Himlera i drugih nacista. Kako je dobro vladao nemacckim jezikom, a uvidevssi da jevrejski krugovi ne obrachaju pazznju na zbivanja u Nemacckoj, pocceo je da prevodi delove iz ovih govora i da ih objavljuje na oglasnoj tabli studentske menze. Oformio je i grupu prevodilaca, cciji su prevodi sve visse upozoravali jevrejske studente na opasnost koja im preti. Povezao se sa predsednikom Esperance, Albertom Levijem, sinom sarajevskog nadrabina – i obojica su se saglasila da zajedniccki moraju da poccnu borbu protiv ove opasnosti. Dve studentske jevrejske organizacije sjedinile su se u CAK (Cionisticcki akademski klub), a delatnost mladog Franje Ofnera postajala je sve zapazzenija. Organizacija Ha-SSomer ha-cair (Mladi ccuvar) htela je da ga pridobije za sebe. Oni su propagirali, medju jevrejskom omladinom, odlazak u Palestinu, ali na principima marksizma u Borohovljevoj "jevrejskoj" varijanti. Mladi Ofner je zzeleo da ode i zzivi u Palestini, ali su mu marksisticcki pogledi bili isto toliko strani kao i nacisticcki. I jedni i drugi – razmissljao je – ne posmatraju ccoveka i njegove potrebe, nego cilj opravdavaju sredstvima. U to vreme (zimi 1932-33) dopala mu je duzznost da radi na likvidaciji biblioteke Bar Giore – udruzzenja balkanskih studenata-Jevreja, koja je iz Becca preneta u Zagreb. U toj biblioteci naissao je na zapisnike sa zasedanja cionisticckih kongresa, ali i na tekstove Zeeva ZZabotinskog, koji nisu bili rado prihvachani u jugoslovenskim jevrejskim krugovima. Nasuprot Haimu Vajcmanu, koji je od Engleza occekivao ispunjenje obechanja datih Balfurovom deklaracijom jevrejskom narodu, ZZabotinski je govorio da Jevrejima niko nissta neche pokloniti, nego da se za svoju drzzavu moraju izboriti sami. Mada su neki stavovi ZZabotinskog bili ekstremni, Ofner je u njegovim reccima nalazio mozzda jedino ressenje jevrejskog problema u atmosferi nadirucheg nacizma. Na izborima u zagrebacckom ogranku Cionisticckog kongresa glasao je za ZZabotinskog i privukao sebi tridesetak mladih istomissljenika.
Mada sam od 1933. godine aktivno radio u cionisticckom revizionisticckom pokretu (omladinsko udruzzenje "Betar"), vredno sam i studirao. Zzeleo sam da odem u Palestinu, ali sam obechao baki da chu prvo zavrssiti studije. Letnje raspuste provodio sam u Novom Sadu i tu sam naissao na podrssku Dra Julija Dohanja, potpredsednika jugoslovenske cionisticcke organizacije. Jugoslovenska jevrejska zajednica, dotada periferna u evropskim okvirima, tridesetih godina je postala veoma vazzna veza u pokussajima pomochi nemacckim, pa posle austrijskim, poljskim, ccesskim i drugim Jevrejima koji su morali da bezze iz svojih domova. Preko Zagreba, pa zatim Rijeke i Splita, preko Novog Sada i Beograda, pa zatim Soluna, Atine i Tirane, pa i Dunavom, do Crnog mora, oni su trazzili utocciste u zemljama u kojima nacizam joss nije preovladao, i pokussavali da prodru do Palestine, u koju su engleski mandatari ograniccili useljenje. Srechom, jugoslovenska administracija bila je veoma korumpirana, pa se uvek mogao neko potplatiti da se dobiju potrebna dokumenta (i falsifikati).
Novosadska jevrejska opsstina dozzivljavala je u tim godinama svoj najvechi (i, nazzalost, poslednji) vrhunac. Jevreji su bili vrlo ugledni trgovci, pravnici, lekari, industrijalci, inzzenjeri, bankari, nauccnici, profesori, umetnici… Opsstina je pomagala jevrejskim izbeglicama, a neki od njih ostajali su i da zzive u nassem gradu.
Nakon doktorata 1937. otissao sam na odsluzzenje vojnog roka. Prvo sam bio u visokoj jedinici vojnog sudstva u Beogradu, na Kalemegdanu (zajedno sa Dusskom Popovim – docnijim prototipom za Dzzemsa Bonda). No, vlada Cvetkovich-Maccek poccela je da donosi svoje antisemitske administrativne uredbe, po kojima meni kao Jevrejinu u toj jedinici visse nije bilo mesta. Prebacili su me u intendanturu u Sarajevo. Konacno sam 1938. dossao u Novi Sad, kao advokatski pripravnik, ozzenio se, ccekao "certifikat" britanskih vlasti za useljenje u Palestinu, pomagao jevrejskim izbeglicama, radio u cionisticckoj organizaciji… Moj tast Oskar Ofner kupio je kuchu u Tel-Avivu, kako bi nam omoguchio da bez vechih procedura mozzemo da dobijemo certifikat za useljenje u Palestinu. Hteli smo tamo da odemo, turisticcki, 1939, da pripremimo preseljenje, ali se moja supruga Ilika pred put razbolela. Radio sam na organizaciji bojkota nemacckih proizvoda. Prihvatio sam se rukovodstva "Betara" i to sam radio do poccetka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Sa zabrinutosschu sam posmatrao kako se jugoslovenska vlada sve visse priklanja silama osovine. Rat je vech buktao, Poljska je bila razdeljena, Sudetska oblast anektirana, Austrija prisajedinjena Nemacckoj… Kraj 1940. i poccetak 1941. doccekao sam na manevru jugoslovenske vojske u Grockom, na jugu Makedonije. U to vreme upoznao sam se sa majorom Vladimirom Perichem, ssefom obavesstajne sluzzbe armijske komande u Novom Sadu. Bio je francuski djak i imao krug istomissljenika koji su shvatali veliku opasnost koja preti sa strane Nemaccke i bili profrancuski orijentisani. U nassim tajnim razgovorima saglasili smo se da se nessto mora preduzeti i da je armija ta koja treba da preduzme odluccujuche korake. U armiji je postojalo tajno zavereniccko jezgro koje se spremalo za pucc. U tom uskom zaverenicckom krugu bio sam "jevrejska chelija za pripremu pucca". Od Pericha sam dobio adresar generala armije, pa sam sa drugovima organizovao kampanju slanja pisma iz raznih krajeva Jugoslavije, u kojima ih podsticcemo na vojni pucc. U strogoj konspiraciji saznao sam da je generalima bilo veoma vazzno da znaju da che imati ssiroku podrssku za pucc. U tim kontaktima obratio sam se i svojim gimnazijskim drugarima, za koje sam znao da su cclanovi Komunisticcke partije (pa prema tome, verovatno, antifassisticcki nastrojeni), Branku Bajichu i Pavlu Papu. Occekivao sam podrssku komunista u toj antifassisticckoj zaveri. Odgovori su, medjutim, bili razoccaravajuchi: -"Nissta ne preduzimati protiv uputstva Partije"! A uputstva nisu stizala. Occekivana su iz Moskve, koja je potpisala sporazum Ribentrop –Molotov… -"Ja, naravno, mrzim Hitlera kao i ti – rekao mi je Branko Bajich – ali partijska disciplina je iznad svega"!
Pucc je, kao ssto je poznato, izvrssen, raskinut je pakt sa silama osovine, i ove su sa svojim saveznicima pregazile i rascepale Jugoslaviju. Glavni nosioci pucca izbegli su iz zemlje, a nemaccki gnev se obrussio na nas koji smo bili iz "drugih redova".
Moja je srecha ssto madjarske okupacione vlasti u Novom Sadu nisu bile tako pedantne kao nemaccke. Umesto mene, gresskom su uhapsili rodjaka moje supruge, Djordja Ofnera. Uvedeni su antisemitski zakoni, svi mi Jevreji izbrisani smo iz Advokatske komore. Uskoro, u julu, dossao je red i na mene. Pozvan sam na prisilan rad. Nije to bio nikakav koristan rad! Pod tim nazivom skrivalo se najgore muccenje i ponizzavanje. Terali su nas da polugoli i bez orudja ulazimo u kanalizacijski odvod, bosonogi smo tucali kamen i "gradili put", a onda smo po tom osstrom kamenju terani da se prevrchemo, sav sam bio krvav. Vezivali su nam ruke iza ledja, pa nas tako vessali, sa izvrnutim rukama, to su bile uzzasne muke.
Jednoga dana, dok sam bio na "prinudnom radu", gestapovci (dakle posebni specijalci, iz Beograda, iz nemaccke komande) upali su kod moje zzene u stan, trazzechi me i pretresajuchi moje stvari. Ilika je uspela da mi dojavi da se nikako ne vracham kuchi. Skrivao sam se kod rodjaka. Srechom, isti taj Djorje Ofner, Ilikin rodjak, koji je bio uhapssen umesto mene, bio je najbolji novosadski deccji lekar. I kad su se deca glavnokomandujucheg madjarskog okupatora razbolela - on ih je leccio i izleccio. Za nagradu - izdejstvovao je za Iliku i mene dozvolu za put u Budimpesstu. Tako smo napustili Novi Sad, nekoliko dana pre ozloglassene racije, u kojoj su izginuli mnogi nassi...
U Pessti smo se deset meseci krili pod falsifikovanim dokumentima, a onda smo uspeli, preko Rumunije i Bugarske, da stignemo do Istanbula. Tamo poccinje drugi deo moje zzivotne pricce, koji me je - preko saradnje sa americckom i engleskom kontraobavesstajnom sluzzbom, preko pomochi izbeglicama iz Evrope, preko pokussaja ilegalnog useljenja u Palestinu - doveo, konaccno, u Obechanu Zemlju.
U Novi Sad sam prvi put stigao tek nakon deset godina, 1951. Moje prijatelje iz Gimnazije nisam mogao da prepoznam. Niko ni s kim nije govorio, svako se bojao drugoga, zavereniccki su mi ssaputali jedan o drugome... Pravi proizvodi Titovog rezzima! CCak ni 20-godissnjicu mature nisu organizovali, ali - kako sam se ja te godine nassao u Novom Sadu - napravili su banket, kao, u moju ccast. Posle ispijenih ccassica, mnogi su mi se otvorili. CCuo sam neverovatne pricce...
Iz Izraela sam dossao u Novi Sad i 1991, na TV emisiju o Davidu Dadi Eliezeru. Tada smo obelezzili 60-godissnjicu mature. Malo nas je bilo. Zaduzzili smo dvojicu da koordiniraju medju nama. Kada sam nedavno telefonirao jednom od njih, Miletu Maksimovichu (cciji je tata bio "drug" - jedan od suvlasnika knjizznice "Zima i drug" na uglu Pasicheve i Grcckosskolske), pitao sam ga - ima li joss zivih osim nas dvojice?
- Ima nas trojica - rekao je!
Godine 1991. jednoglasnom odlukom skupsstine grada Franja Ofner je predlozzen za poccasnog gradjanina Novog Sada. Milossevicheva administracija je, medjutim, spreccila realizaciju ovog predloga. On nije realizovan ni do dan-danas.
clanak objavljen je u novosadskom Gradjanskom listu