QUASI UNA FANTASIA
Kada je čuveni bečki arhitekta Otto Wagner osamdesetih godina 19. veka sagradio letnju vilu u XIV okrugu, učinio je to u svom prepoznatljivom maniru i omiljenom Jugend stilu. Vila je građena od 1886. do 1888. godine. Sa leve i desne strane prostiru se pergole, prva građena kao atelje, druga kao dnevna soba. Kada su Wagnerova deca otišla iz kuće i ona postala prevelika za njega, prodaje je direktoru varieté teatra Ben Tieber-u.
Otto Wagner je bio jedan od najeminentnijih arhitekata Beča
fin de sičcle. Stavljajući potpis na mnoge značajne zgrade i privatne
kuće bio je ujedno taj koji je napravio infrastrukturu grada i u velikoj je
meri doprineo njegovom današnjem izgledu. Wagnerova rešenja enterijera su
veoma praktična, u stilu izuzetna. Bio je hrabar poslovan čovek,
nadgledao je i finansirao mnoge građevine. Godine 1899. postao je član
“Bečke secesije”. Bio je blizak krugu ljudi koji su se okupljali oko
Gustava Klimta. Podržavao je i pomagao Egona Schilea.
U vreme kada je Jugend stil bio zapostavljen i smatran estetski neprihvatljivim, na putu njegovog ponovnog otkrivanja, 1973. godine vilu preuzima, renovira i kompletno restaurira umetnik Ernst Fuchs, čime je spasava od propadanja.
Ernst Fuchs je rođen 1930. godine u Beču, u
mešovitom braku između Jevrejina i Hrišćanke. Po okupaciji Nacista,
njegov otac Maximilan, primoran je da beži u emigraciju, dok Ernst ostaje u
Beču sa svojom majkom Leopoldinom, odakle ga Nacisti deportuju u logor.
Razvodeći se od muža, Leopoldina spasava svoga sina iz logora i 1942.
godine Ernst biva kršten, što u mnogome određuje njegov budući rad.
Sa petnaest godina Ernst počinje studije na «Bečkoj umetničkoj akademiji» gde se susreće sa radom Egona Šilea i Gustava Klimta. Tri godine kasnije osniva «Wiener Schule des Phantastichen Realismus», zajedno sa A. Brauer, W. Hutter, R. Hausner i A. Lehmden.
Njegova internacionalna karijera kreće iz Pariza, u kome je živeo niz godina, putuje po Evropi, jedno vreme boravi u Americi i Izraelu, gde na planini Cion slika ikone. Veliki deo svoje energije posvećuje pomirenju između jevrejstva i hrišćanstva. Kao slikar u crkvi dobija zadatak da slika «Tri misterije Svete Rozarije», kojom izaziva bujicu protesta.
Početkom šezdesetih godina se kao priznat umetnik
vraća u Beč, gde otvara galeriju u kojoj su se okupljali sledbenici «Fantastičnog
realizma». Piše «Architectura Caelestis» u kojoj se ne bavi samo slikarstvom,
već i arhitekturom i vajarstvom. Radi u bronzi, granitu, srebru.
Ređaju se međunarodne izložbe, sa retrospektivom u Veneciji.
Povodom stogodišnjice postojanja vile, Fuchs otvara privatni muzej i od tada više ne živi u njoj. Muzej sadrži njegovu najveću kolekciju slika, crteža, skulptura i predmeta primenjene umetnosti. Na vrhu simetrično postavljenog stepeništa, sa strane glavnog ulaza, postavljena je statua «Velike Ester», ispred koje se prostire vrt.
Vrlo retko Beč prihvata i priznaje nekonvencionalnost u
bilo kom obliku umetnosti, predstave i ponašanja. U besprekornom nizu
građevina i prirode, postoji danas Muzej Ernesta Fuksa, kao nešto sasvim
neuobičajeno u opštem utisku, atmosferi, tumačenju i detaljima. To
nešto daje sliku različitog prilaza, svojevoljnosti, pobune protiv klišea
i ustajale svakodnevice. Enterijer po raznorodnosti stilova, materijala i boja u
potpunosti sledi eksterijer. Nameštaj, slike, figure i statue, sve je kao iz
mašte.
Stojeći u centru salona, smenjuju se raznobojni kadrovi: prefinjena intarzija na nameštaju, brokatni zastori koji dodiruju mesingane ručke različitih oblika, spavaća soba puna uspomena i sfingi, slike jakog kolorita i poruka, sedefne perle na vratu ženske statue. I senke gostiju sa opuštenih zabava sedamdesetih, natopljenih idejom o miru i skladnom životu. Baš „Quasi una Fantasia".
PRESTUP broj 23
Ida Labudović
