NEKADAŠNJI BEOGRAD: JEVREJI I EVROPSKA MODA
Ida Labudović
Prošlost
našeg grada i nekadašnja postojanja unutar njega, bile su raznobojnije i
intenzivnije isprepletane različitim kulturama i etničkim poreklom. Smenjivali
su se porazi i pobede, senke i svetlosti istorijskih događaja. Prirodno
okruženje je odredilo sam položaj grada, koji se saživeo sa njegovom zatečenom
snagom, ćudljivošću i naklonošću.
Što se bolje i bliže poznaje jedna kultura, predrasude su manje, a razumevanje i tolerancija širi. Različitosti privlače i odbijaju, u oba slučaja one čine da se jedna grupa definiše u odnosu na drugu. Otvorenost produžava i nastavlja, jedni se izdignu i uspeju, drugi ostanu zatvoreni i nesrećni. Jug sa sobom donosi miris soli i plavog, tugu krša i uzburkanost drugačijih tradicija i religija, sever distanciranost i odmerenost, izdržljivost i preciznost. Zajedno, mešavinu iz koje je jedino moguće napraviti sklad i kvalitet koji traje. Sve nesuglasice, temperamenti, vekovi stvaranja nacionalnog identiteta, godine sumnje u njega, kulture i različitosti stope se u počast onome što iz jednog podneblja nastane. Posle godina preživljenih promena odnosi će postati mirniji, ispunjeni novim iskustvima i doživljajima, novim ljudima i njihovim reakcijama, promašajima i uspesima koji ostaju u jednom nacionalnom biću. I upravo u tome jeste njegova snaga.
iz lista "Mali žurnal" 1910
Opis nekadašnjeg Beograda nastao je iz istraživanja koje se oslanjalo na različite izvore i donosi pogled u prošlost, tačnije jedan segment prošlosti iz oblasti materijalne kulture – odevanja, koje je formirano na osnovu pojedinih vrednosti građanskog društva u razvoju, kao i ulogu Jevreja u tadašnjoj modnoj industriji.
Značajan deo nekadašnjeg građanskog Beograda činili su Jevreji, njihove čuvene radnje, običaji vezani za Hram - sinagogu i Opštinu, međusobni odnosi u porodici, nošnja, jezik i sefardske romanse kojima su bile obojene večeri na Jaliji. Osim na Jaliji, Jevreji su stanovali u Zereku, blizu svojih dućana. Jevrejska mahala se nalazila na obodu beogradskog naselja, ispod Kalemegdana uz Dunav i bila karakteristična po uskim sokacima, niskim kućama pokrivenim ćeramidom i baštama punim cveća. U vreme praznika i purimskih svečanosti, vrata jevrejskih domova bila su otvorena celoj varoši: “U svim kućama su bile postavljene sofre za goste namernike, a sa svih strana je odjekivala muzika na španskom, turskom i srpskom jeziku. Igralo se po kućama, dvorištima, ulicama .... Beograđani nikada ne mogu da zaborave te burne noći na Jaliji, ta veselja puna neusiljene životne radosti, to šarenilo boja i jezika, koji su stvarali harmoničan i uzbudljiv doživljaj” (iz pozorišne predstave Avda Mujčinovića “Beograde, moj beli labude”).
Krajem
XIX i početkom XX veka učešće Jevreja u privrednom životu u kraljevini bilo je
svedeno na nekoliko grana gradske privrede, zanata i trgovine uglavnom odeće i
obuće, kao i u oblasti posredništva i bankarstva. Izuzev dve velike srpske
kompanije “Kosta Ilić i sinovi” i
“Teokarović i komp”, preostala
značajna tekstilna preduzeća bila su pod upravom jevrejskog i stranog kapitala.
Domaći i bečki Jevreji raspolagali su većinskim kapitalom u
“Beogradskoj tekstilnoj industriji AD”,
kao i u “Fabrici rublja i odeće
AD”.
Na formiranje načina života i izgled stanovnika Beograda krajem XIX veka uticala je sredina koja je bila etnički raznolika, kao i veze sa Istokom i Zapadom, što se najjasnije ogledalo u materijalnoj kulturi. Priznavanje nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine, prethodilo je mnogobrojnim promenama čitave strukture društva i činilo vreme preporoda, kada orijentalni način gradskog života postepeno biva zamenjen evropskim modelom u gotovo svim sferama. Te dve prepoznatljive različitosti činile su obeležje kako XIX-og, tako i početka narednog veka. U odeći je promena bila vidljiva tako što je tradicionalni kostim zamenjen modnim, s tim što je postojao međuperiod kada u kontinuitetu srećemo zajedno sa modnim, najkarakterističnije delove tradicionalnog.
O
prelasku tradicionalnog ka evropskom načinu odevanja, koji se odvijao pod
uticajem modnih stilova, sredine i menjao iz praktičnih razloga svedoče
mnogobrojni oglasi iz novina. U njima svoje usluge oglašavaju “Krojačka radnja“
Jakova S. Morena, koja nudi “veliki izbor Engleskih i Brinskih štofova za zimsku
sezonu u vrlo lepim mustrama i modernim bojama”, zatim M. Najmana koji ima
“najbogatiji izbor muških odela, sve od prave čiste vune našto jamči po
najnovijem kroju i mustri”, kao i novootvorena radnja Adanja i Demajo “Kod
Pariskog šika“ sa “bogatim i elegantnim izborom najmodernijih odela”.
Ilustrovani oglasi “Kod vrednog radenika“ Eškenazija i Hercoga i Talvija i Mandilovića pružaju opis dečjih matroskih odela i objavljuju prodaju žaketa, kaputa i haljina za dečake i devojčice. Sličan je oglas za salon odela Hazanovića i Koena, a u oglasu Hajima A. Demaja i Druga nalazimo reklamu za “Prvu srpsku fabriku šubara, šajkača i najmodernijih kapa za odrasle i decu“.
Braća H. Gabaj, koji su početkom XX veka počeli da se reklamiraju u oglasima beogradskih novinskih izdanja, imali su više trgovina, zvučnih naziva: “Kod Slavuja“ Leona H. Gabaja, “Kod Lafa“ i “Dva brata“ Bože H. Gabaja, “Kod Tri Tice“ Josifa H. Gabaja, trgovinu Avrama H. Gabaja i komp., “Kod Krune“ braće H. Gabaja, “Kod Jeftinoće“ Isaka A. Gabaja, “Kod tri laste“, “Kod Orla“ Moše H. Gabaja i manufakturnu, platnarsku i galanterijsku trgovinu “Kod Lubenice“ Solomona H. Gabaja i komp.
Pored konfekcije, koja je bila jeftinija, odeća i rublje se šilo, a među poznatim krojačima su bili Avram Levi i Melamed S. Moša – Moric. Poznate radnje sa muškom odećom držali su Rahamim Mevorah, kao i “Benvinisti i Pinkas“, sa nazivom “Mi pa mi“.
Čuvene salone vodile su modiskinje Rebeka Amodaj-Jakovljević u Palmotićevoj ulici i kasnije ulici Cara Uroša, zatim Žana Gros u Vasinoj ulici, Bojana i Selma Koen, dok je poznat bio i modni salon “Anre“ na Terazijama. Vlasnice krojačkih radnji bile su Zlata Alkalaj, preko puta Igumanove palate, Regina Benvenisti, Šarlota Alfandari, kao i Rožika Majer, krojačica belog rublja.
Mali žurnal 1914
Rebeka Amodaj dala je intervju “Nedeljnim ilustracijama“, januara 1928. godine:
- Šta najviše voli Beograđanka?
- Ona voli sve što je moderno. Oduševljava se crnom bojom, safir, bež.
- Imate li svojih kreacija?
- Ja nalazim da je bolje kopirati parisku modu, jer svaka dama voli pariski model. Imam svojih detalja na haljini, koje izmišljam, ali linije su pariske. Beograđanke vole sve što dolazi iz Pariza. Bečka moda nije mogla da nas pobedi. Uzalud su pokušavali agenti iz Frankfurta i Beča da lansiraju modu njihovih velikih kuća, ali ništa nisu mogli učiniti. U Rumuniji, Grčkoj i Českoj, imali su uspeha, a naše dame vole francusku i parisku modu.
- Kakva su vaša proročanstva o modi.
- Suknja će ostati kratka, ali šire linije. Struk će se podići. Mada ja nalazim da je za naše dame bolja haljina dužeg struka.
- Od čega su Beograđanke najviše šile svoje toalete ove sezone?
- Od krepsatena, krepžoržeta, somota, velura, muslina. Najviše sam kombinovala roze sa plavim. Simpatična je kombinacija tri tona, dve nijanse bež i jedna braon. Večernje toalete su najviše perlirane, stilske i fliterske.
U salonu g-đe Amodaj radi 36 radnica. Sve su to simpatične midinete, ošišane glave, lepih očiju, koje imaju već svoju karijeru kad izađu iz tog salona. U Beogradu ima osam samostalnih salona, koje su otvorile radnice g-đe Amodaj. Veliki jedan salon određen je za probu. U jednom malom separeu, ograđenom bordo zavesama, čuje se šuštanje haljine, i tek proviri violet ili rezeda kombinezon, i vidi se krajičak obnažene ruke. Jedna po jedna dama ulazi u separe da proba toaletu.
Materijali
su za krojačke radnje nabavljani u Beču, Pešti, Parizu i prodavali se u radnjama
“Braća H. Gabaj“ u Knez Mihailovoj ulici, “Jakov Kalef“ u Kolarčevoj
ulici, u manufakturnoj radnji Avrama Almuzlina u Vasinoj, a zatim Sarajevskoj
ulici, kao i radnji “Avrama Koena i sinova“ i firmama “Tajtacaković“ i “Braća
Arueti“. U “Pomodnoj trgovini S.D. Demajorović“ na Terazijama, prodavane
su isključivo luksuzne svilene i vunene tkanine. Radnju
sa tekstilom “S. Rafailović i komp.“ držao je Rafailović sa ortakom Rafailom
Levi u ulici Kralja Milana.
Porodica Elias je bila vlasnik fabrike trikotaže “Elka“. Stalna mušterija firme “H. Elijas i komp“ iz ulice Kneza Mihaila, bila je knjeginja Olga. Čuvena je bila i radnja “Šik Parizien“, vlasnika Berte i Leona Karijo, zatim prodavnica uvoznog krzna, Matilde Carfati, fabrika čarapa Lazara Pijade u ulici Grčića Milenka, kao i veletrgovina Jakov Bararon u ulici Kralja Petra.
Konfekcija se prodavala u radnji “Toga“, koju je držao Majer Pinkas i “Elegant“, vlasništva Izrael Adanje, dok je radnju sa dečjom konfekcijom posedovala Matilda Alkalaj, u ulici Cara Nikole II.
Jevreji
su se bavili bankarstvom, trgovinom i zanatima, kako im je osnivanje velikih
trgovačkih radnji obezbeđivalo ekonomsku sigurnost.
Gotovo se polovina od ukupnog broja Jevreja bavila trgovačkim zanimanjima, dok
ih u oblasti poljoprivrede, tako reći, nije ni bilo. Učestvovanje Jevreja u
trgovačkim organizacijama je takođe bilo značajno, uglavnom su bili zastupljeni
kao predsednici Nadzornog odbora, potpredsednici ili članovi Uprave.
Napredak zajednice prekinut je 1940. godine, kada je država zvanično donela diskriminacione mere prema Jevrejima i završava se pogromom koji je iz istorije otrgao deo postojanja jednog naroda, njegove duhovne i materijalne kulture.
Jevreji su uticali na formiranje urbanog života i gradske atmosfere i bili deo srpske sredine. Unutar porodice i zajednice, koja se okupljala oko Opštine i sinagoge, održavali su tradiciju. U Beogradu su ostavili snažan trag i danas prepoznatljiv u arhitekturi, simbolima, domovima, ornamentici i na ulicama “Jevrejskog Dorćola”.
Kroz priče i sećanja o starom Beogradu često se nazire seta za prošlim vremenima i manirima koji se nisu održali. Stil nekadašnjeg života, način na koji se poslovalo, vreme koje je bilo posvećeno tradiciji, svaki deo odeće u garderobi dama i gospode, imalo je svoje jasno, nepromenjljivo značenje i trajalo je. Iako prilagođeni novom veku, oni koji su bili svedoci tog vremena rado o njemu govore i čini se da ga na svoj suptilan način i dalje žive.
Objavljeno u listu Prestup, broj 41