Rebeka je sedela duboko zamišljena. Da li da se prijavi na konkurs ili ne?! Da li je dovoljno sposobna da radi intervjue za novoosnovanu fondaciju čuvenog Stivena Spilberga koja se zove Preziveli Šoa, Fondacija za audio-vizuelnu istoriju. Ima neodoljivu unutrašnju potrebu da se prijavi na taj konkurs.
Duguje ona to svom ocu. Otac je ponekad i hteo da priča svoju životnu priču i priču o svojoj porodici nestaloj u Jasenovcu i Đakovu, ali ih ona nije slušala. Bila je suviše mlada da bi imala vremena za takve priče.Uvek je mislila da će oca saslušati sutra ili neki drugi dan. A sutradan, kao i svaki sledeći dan, bivalo bi još mnogo toga što je nju vuklo brzinom vetra napred, pa nije uspevala da postigne ni sve što je za taj dan planirala. Smetnula je s uma da je njen otac bio star i svakim danom bivao sve stariji. Jednog "sutradana" otac je sklopio oči zauvek. U njenoj glavi je ostalo hiljade pitanja bez odgovora.
Zamišlja sebe kako razgovara sa svojim ocem. Itekako bi sada umela da ga sluša i da ga svašta pita. Sve u njoj gori od želje da radi te intervjue.
Poslednjeg dana, čak u poslednjem minutu otvorenog konkursa sakupila je dovoljno hrabrosti i prijavila se. Ta želja je bila jača od svih razloga koji su bili protiv. Bar će da pokuša.
Uspela je. Prošla je prvi krug na konkursu i stekla pravo na obuku.
Posle završene obuke, polaže se test. Niko nije znao kako će izgledati test, a od testa je zavisilo da li će neko dobiti pravo da samostalno probno obavi jedan intervju.
Test je počeo. Odabrana ekipa za polaganje je na okupu. Organizator je doveo slatku stariju gospođu X. Gospođa X je sela u stolicu ispred njih. Predstavila se. Zadatak je bio da oni, kao grupa, svojim pitanjima sastave i uobliče Gospođinu ispovest od početka do kraja. Organizator je prozvao prvog kandidata iz grupe, koji je seo nasuprot gospođe X. Kada je kamerman počeo snimanje, svi iz grupe doživeli su šok- sniman je kandidat, a ne gospođa X! Svi napeto prate pitanja, slušaju odgovore i smišljaju svako sledeće novo pitanje koje proističe iz prethodnog odgovora. Nije se znalo kada će se čuti tihi glas : "Dobro. Sledeći. Molim vas vi.... nastavite dalje". Svima su im lica bila ozbiljna, rumena, obrve stisnute u jakoj koncentraciji, uši su gorele, a usta bila suva. Muk je vladao prostorom.Gotovo da se čulo lupanje srca svakog od njih. Pulsiranje im je bilo vrlo vidljivo u jugularnoj jamici. Njihovo naizmenično gutanje pljuvačke je zvučalo kao kucanje sata noću.
Rebeki se vrtelo u glavi i zvonilo joj je u ušima od navale pritiska kada je saznala rezultat. " Tata, prošla sam i na testu! Ja ću raditi intervjue!".
Njen prvi intervju. U agoniji je. Šta ako ne uspe da održi koncentraciju, šta ako ne postavi prava pitanja?! Šta ako ostane bez sledećeg pitanja, šta ako ne uspe da se na pravi način približi Prezivelom i ne dovede ga u stanje dovoljne otvorenosti i poverenja, pa osoba ne želi ili ne može da ispriča svoju mučnu priču, duboko zakopanu godinama?! A šta posle da uradi sa bolom isčupanim iz dubine i daleko potisnutim?! Kako smiriti bakicu ili deku koji plaču kao mala deca i kako ih ne ostaviti u tom vremenu i bolu?!
Prošao je i prvi intervju. Očekuje kritiku iz centra iz Amerike. Jedno rano jutro Rebeku je probudila zvonjava telefona. Nepoznati glas joj je saopštio da je pregledan snimljeni materijal sa njenog prvog intervjua, da je vrlo kvalitetno urađen, da je komunikacija sa Prezivelim izuzetno dobra i da može da nastavi sa radom. Njenoj sreći nije bilo kraja.. Nije joj čak bilo teško u drugi grad da putuje, koristeći svoj godišnji odmor, da bi uradila što više intervjua.
Zadovoljna je sobom i svojim radom.Vrlo je ponosna zbog toga.Tužna je zbog grozota kroz koje su Oni prolazili, a srećna je da baš ona ima šansu da ih sasluša i uteši. Nastavlja dalji rad. Nastavlja da svaku ispričanu priču noću preživljava, da jeca u snu, budi se sva mokra.U bunilu je mesecima, koliko traje projekat. Predaje se celim svojim bićem slušanju ispovesti starih ljudi. Pitanja sama naviru. Sa lakoćom usmerava njihovu priču u logičnu celinu. Pomno prati svaki treptaj glasa, trzaj svakog mišića na licu, proživljava sa njima svaki minut njihove muke, jada i očaja. Pokušava da zapamti svaku izgovorenu reč, svako ime koje su makar i spomenuli.Uspeva da nađe snage da za svaku osobu posebno kaže prave reči utehe, da ih razume, da s njima prođe kroz tešku prošlost i da im pomogne da se vrate u sadašnjost. Jedino nije znala ispravan odgovor na njihovo često postavljeno pitanje: » Zašto sam ja preživela? I moja mama, i moj tata, i moja sestra, i moj brat bili su bolji od mene. Oni su trebali da prežive. Zašto nisu i mene uzeli? Zašto me moji nisu poveli sa sobom? Zašto su me ovako kaznili?«. Tada je Rebeka mogla samo nežno da spusti ruku na njihovo rame i ćuti zajedno sa njima. Jedini odgovor koji je mogla da im da bio je : »Zato što ste samo Vi mogli sve da zapamtite i najbolje sve da ispričate nama, a mi ćemo se uvek sećati njih i prenositi sećanja o njima našoj deci, a naša deca svojoj deci i deca naše dece svojoj deci i tako zauvek«. Pri napuštanju njihovih domova, ispraćana je zadržanim stiskom njihove ruke, prijateljskim stidljivim smeškom i pogledom punim poverenja.
Uzbuđenje polako ustupa mesto smirenju. Oseća neko čudno zadovoljstvo što je bila deo njihovih života, bar za neko vreme i što im je pomogla da sačuvaju sećanja na svoje nabliže za svoju decu koja, kao i većina druge dece, nisu te strašne priče čula nikada do kraja. Da se nikada ne zaboravi!
Ove godine će ona otići u Džakovo umesto oca i odati poštu svojoj porodici nestaloj u vihoru II svetskog rata.
Možda je vratila bar mali deo duga svome ocu?!