O antisemitizmu

Tekst italijanske novinarke Oriane Fallaci objavljen 18. aprila u "Panorami"

Smatram sramotnim sto se u Italiji organizuju demonstracije maskiranih u kamikaze, sto se uzvikuju gnusne uvrede na racun Izraela, sto se uzdizu fotografije izraelskih lidera sa svastikama nacrtanim na celu, sto se podstrekava narod da mrzi Jevreje. Demonstracije ljudi koji su spremni da prodaju sopstvenu mater, samo da bi ponovo videli Jevreje u koncentracionim logorima, u gasnim komorama, u pecima krematorijuma u Dahau, Mauthauzenu, Buhenvaldu, Bergen-Belzenu itd.

Smatram sramotnim sto u Francuskoj, Francuskoj slobode, jednakosti i bratstva, pale sinagoge, terorisu Jevreje, skrnave njihova groblja. Smatram sramotnim sto u Holandiji, Nemackoj i Danskoj setaju mladi ljudi u kufijama (arapskim maramama), slicno onome kako su mladici Musolinija setali sa svojim zezlima i fasistickim amblemima. Smatram sramotnim sto na skoro svim evropskim univerzitetima palestinski studenti daju ton i potpiruju antisemitizam. Sto su u Svedskoj oni trazili da se anulira Nobelova nagrada za mir, koja je dodeljena Shimonu Peresu 1994, i da se u celosti dodeli tom golubu sa maslinovom grancicom u kljunu, Arafatu. Smatram sramotnim sto ugledni clanovi Nobelovog komiteta, tog komiteta koji, izgleda, umesto zasluga nagradjuje politicka stanovista, prihvataju takve zahteve i spremaju se da ih razmotre. Neka propadne Nobelova nagrada i cast onome koji je nije dobio!

Smatram sramotnim, opet u Italiji, sto drzavna TV saradjuje na preporodu antisemitizma, prolivajuci suze nad palestinskim pokojnicima, ne verujuci Izraelcima i prelazeci preko njih nestrpljivo i nepazljivo. Smatram sramotnim sto se u TV debatama takva paznja ukazuje nitkovima u turbanima i kufijama, koji su jos juce slavili ubistva u Njujorku, a danas slave ubistva u Jerusalimu, Haifi, Netaniji, Tel-Avivu. Smatram sramotnim sto stampa postupa isto tako, negodujuci sto je u Vitlejemu crkva Rozdestva okruzena izraelskim tenkovima, a ne buni se sto su u toj istoj crkvi dvesto palestinskih terorista, dobro naoruzanih automatima, municijom i eksplozivom, gotovo sa gostoprimljivoscu prihvaceni od kaludjerske bratije, koja potom prima od posade tenkova boce sa mineralnom vodom i korpe jabuka. Smatram sramotnim sto, objavivsi broj Izraelaca koji su poginuli od pocetka "intifade" (412), ugledni nedeljnik odmah podvlaci masnim slovima da ih u saobracajnim nesrecama gine vise 600 godisnje.

Smatram sramotnim sto "Osservatore Romano", list rimskog pape, pape koji je nedavno ostavio u Zidu Placa cedulju sa izvinjenjem jevrejskom narodu, optuzuje za genocid narod koji je u milionskim ciframa unistavan od strane hriscana. Evropljani. Smatram sramotnim sto prezivelima u tom narodu, ljudima na cijim rukama i dan-danas stoje istetovirani brojevi, taj list uskracuje pravo da daje otpor, da se stiti, da ne dopusti da bude ponovo istrebljen. Smatram sramotnim sto, u ime Isusa Hrista Jevrejina, bez koga bi svi oni danas ostali bez posla, - svestenici nasih prihoda ili socijalnih centara i dalje flertuju sa ubicama, zbog kojih u Jeruslimu ne mozes pojesti picu ili kupiti jaja a da ne odletis u vazduh. Smatram sramotnim sto oni staju na stranu onih, koji su zapoceli teror, ubijajuci u avionima, na aerodromima, na olimpijadama, a danas posezu i za ubistvom zapadnih novinara. Novinare treba streljati, kidnapovati, prerezati im grlo, odrubiti glavu. (Posle izlaska moje knjige "Gnev i gordost" neko u Italiji moze to uraditi i meni. Citirajuci stuhove Korana, pozivajuci svoju "bracu" u dzamijama i muslimanskim opstinama, govore im da me kazne u ime Alaha. Da me ubiju. Cak i da umru zajedno sa mnom. Posto oni odlicno vladaju engleskim, odgovoricu im na engleskom: "Fuck you".)

Smatram sramotnim sto su skoro svi levicari, ti levicari koji su pre 20 godina dozvolili da se na sindikalnim demonstracijama postavi prazan mrtvacki sanduk (u stilu mafijaskih upozorenja) pred sinagogom u Rimu, zaboravili o doprinosu Jevreja u borbi sa fasizmom. O Karlu i Nellu Rosselli, npr., o Leonu Ginzburgu, o Umbertu Terraciniju, o Leu Valianiju, o Emiliju Sereniju, o zenama poput moje prijateljice Anne-Marije Enrikes-Agnioletti, koja je streljana u Firenci 12. VI 1944, o 75 od 335 ubijenih u ardeatinskim rovovima, o beskonacnom mnostvu drugih koji su ubijeni u istraznim zatvorima, ili u boju, ili od eksplozija bombi. Drugovi, ucitelji mog detinjstva i moje mladosti. Smatram sramotnim sto krivicom levicara, cak prvenstveno krivicom levicara (imam u vidu te levicare koji otvaraju svoje kongrese aplauzima predstavnicima PLO vodji Palestinaca koji zele da uniste Izrael) Jevreji u italijanskim gradovima ponovo zive u strahu. I u francuskim gradovima, i u holandskim, i u danskim, i u nemackim takodje. Smatram sramotnim sto pred demonstracijama nitkova, maskiranih u kamikaze, oni trepere kao sto su treperili u Berlinu u "kristalnoj noci" noci kada je Hitler proglasio lov na Jevreje.

Smatram sramotnim sto ordinarni oportunisti i najobicniji paraziti, povinujuci se glupoj, podloj, necasnoj modi ugodne za njih politicke korektnosti, spominju neprestano rec "mir". Ti, koji u ime reci "mir" koja se otrcala vise nego reci "ljubav" i "covecnost", oprastaju samo jednoj od strana mrznju i zverstva. Ti, koji u ime pacifizma (citaj konformizma), prodanog budalama i pajacima, koji su ranije lizali noge Pol Potu, zabludjuju prostodusne, naivne i uplasene. Ti, koji su ih uvodili u zabludu, kvarili, bacali unazad ka sredini stoleca, ka zutim zvezdama na odeci. Ti sarlatani za koje Palestinci znace isto onoliko koliko i oni sami znace meni apsolutno nista.

Smatram sramotnim sto su tako mnogi Italijani i tako mnogobrojni Evropljani, izabrali sebi za kumira gospodina (ako se ta rec moze primeniti na njega) Arafata. To nistavilo, koje zahvaljujuci parama saudijske kraljevske porodice vecno pravi od sebe Musolinija i koje u svojoj maniji velicine racuna da ce uci u istoriju kao Dzordz Vashington Palestinski. Tog prevrtljivca, koji kada ga intervjuises nije u stanju da slozi ni jednu zaokruzenu frazu, povezanu rec. Da bi to sve slozio zajedno, napisao i objavio, potrebna ti je masa napora i strpljivosti, i u poredjenju sa njim cak je i Gadafi pravi Leonardo da Vincci. Tog nabedjenog borca, koji se non-stop sepuri u uniformi kao i Pinoce, nikada nije oblacio civilno odelo i nikada nije ucestvovao ni u jednoj borbi. Voditi rat on naredjuje drugima uvek drugima, bednima, koji u njega veruju. Tog napuvanog netalentovanog coveka koji je, izigravajuci ulogu vodje drzave, unistio pregovore u Kemp Dejvidu uz posrednistvo Klintona. Ne-ne-Jerusalim-hocu-ceo-celcat. Tog vecnog lazljivca kod koga sevne iskrenost samo onda, kada u odsustvu suvisnih svedoka odrice Izraelu pravo na postojanje i koji, kako pisem u svojoj knjizi, protivreci sam sebi svakih pet sekundi. On uvek igra dvostruku igru, cak i kad ga pitaju koliko je sati, i nikad mu ne treba verovati. Nikada! On ce vas uvek, na kraju krajeva, izdati. Taj vecni terorista, koji ume da bude samo terorista (ostajuci na sigurnom) i koji je 70-tih godina, kada sam ga intervjuisala, obucavao teroriste iz bande Baader-Meinhof. Medju njima je bilo i desetina dece. Jadna deca. (Danas ih uce da budu kamikaze. Sto malisana-kamikaza na obuci sto!) Taj vrtirep, koji drzi zenu u Parizu, gde je posluzuju i klanjaju joj se kao kraljici, i koji drzi sopstveni narod u govnima. Iz govana ih izvlaci samo zato, da bi ih poslao u smrt, na ubistvo i u smrt, kao te 18-godisnjake koji, da bi postali ravnopravni sa odraslima, treba da se pretvore u bombu i prah kao i njihove zrtve. I ti Izraelci ga vole da, vole. Kao sto su voleli i Musolinija. Isto kao i mnogi drugi Evropljani.

Smatram sramotnim i vidim u tome radjanje novog fasizma, novog nacizma. Fasizma i nacizma tim vise kvarnog i mrskog, jer ga donose oni, koji licemerno od sebe prave pristalice dobrog, progresivnog: komunisti, pacifisti, katolici cak hriscani koji obvinjuju za podstrekavanje rata takve kao sto sam ja, koji trazimo pravdu. Da, ja vidim, i ja govorim o tome sta ce biti. Ja nikada nisam bila nezna sa sekspirovski tragicnim Sharonom. ("Znam da ste dosli da dodate jos jedan skalp na svoju ogrlicu" promrmljao mi je gotovo tuzno kada sam 1982. dosla da ga intervjuisem). Sa Izraelcima sam se i ja cesto sukobljavala, do grubosti, i u proslosti sam cesto stitila Palestince. Mozda i vise nego sto su oni to zasluzili. Ali, ja sam uz Izrael i ja sam uz Jevreje. Ja sam ista ona koja se kao devojcica borila rame uz rame sa njima, kada su Ana Marija i njoj slicni ginuli pod mecima. U meni izaziva odvratnost antisemitizam tolikih Italijana, tolikih Evropljana, sramota me je od te sramote koja obescascava moju zemlju i Evropu. U najboljem slucaju to nije zajednica drzava, nego sabor Poncija Pilata. I cak ako svi zitelji ove planete budu mislili drugacije, ja cu misliti tako kako mislim.