Miriam Steiner Aviezer

Dragica i Olga Bartulovic

    Samuel Nahmias, ugledan i imucan trgovac, ziveo je uoci  rata sa svojom suprugom Ernom i troje dece u Banja Luci.

    Kad je izbio rat, aprila 1941, Banja Luka i ostali predeli Bosne i Hervegovine postali su deo NDH-a. Protivjevrejski zakoni stupili su na snagu vec prvih dana rata: nosenje "Z", oduzimanje imovine, postavljanje poverenika u radnje Jevreja, zabrana upisa u visoke skole, ulaska u javne lokale. Jevreji su postali gradjani "drugog reda". Brojni emigranti koji su, bezeci iz Nemacke, Austrije, Cehoslovacke i Poljske, prolazili i kroz Banja Luku, pricali su o tome da je sve to samo pocetak, a da je druga faza  odvodjenje u logore.

    Mnogi nisu verovali tim pricama, ali Nahmijasovi su im pridavali vaznost. Odlucili su da ne sede prekrstenih ruku i cekaju, vec da ucine sve sto je moguce da se spasu. Nahmijas je teska srca, zabrinut otputovao u Beograd, gde je zivela njegova majka. Plan je bio da nakon izvesnog vremena i Erna sa decom dodje tamo.

    No stvari su se razvijale drukcije. Kad su ustase otkrili da je Nahmijas pobegao,  uhapsile su  njegovu suprugu i oslobodili je kad je platila ogromnu sumu novca kao otkup.

    U Beograd nije mogla da putuje, jer su vec stizale vesti o streljanju talaca, odvodjenju muskaraca u logore i pripremama za odvodjenje zena i dece, sto je usledilo u novembru 1941. Njihov prijatelj, advokat, savetovao joj je da bezi u Dalmaciju, koja je pod taljanskom okupacijom. Nabavio im je propusnicu i  dokumente, po kojima se moglo videti da su Hrvati koji zive u Splitu i vracaju se kuci.

    Od sve posluge ostao im je veran samo sofer koji se ponudio da im pomogne. I tako je Erna, sa novim identitetom, stavila svoju decu u auto i usred noci napustila Banja Luku. No, na nesrecu, auto se pokvario. Nasli su se usred puta. Sofer je posao u potragu za nekim prevoznim sredstvom i pojavio se sa seljackim kolima i kocijasem koji je za dobru platu bio spreman da ih odvede do Donjeg Vukova.

    Kad su stigli tamo nije bilo vise prevoza za Split. Morali su da prenoce u krcmi. Krcmar im je izdao dve sobe, jednu za roditelje i jedna za decu. "Ja cu da spavam sa decom, oni se boje sami u tudjem gradu" snasla se Erna.

    Krcma je pocela da se puni, galama je rasla svakim satom, pocela je svirka, pevanje, ludovalo se i Erna je drhtala od straha. Nije znala od koga treba da se plasi, od kocijasa ili od razigranih gostiju koji su naculi da se na prvom spratu nalazi lepa i mlada zena sa troje dece i da njen muz (kocijas), mrtav pijan sedi dole u krcmi. Celu je noc provela u molitvama. Sve je dobro proslo i ujutru su  autobusom otputovali u Split.

    Nikoga u tom gradu nije poznavala. Setila se da su slali novogodisnje cestitke nekoj rodjaci te je otisla na tu adresu. Rodjaci su je lepo primili i pomogli da nadje stan. Otkrivsi da se u gradu nalaze i druge jevrejske izbeglice, stavila se s njima u vezu i saznala da treba da se  prijavi na kvesturi (policiji) i povremeno tamo pojavi. Muzu u Beograd poslala je dokument kojim se dokazuje da je on poreklom iz Splita, kako bi mogao  na osnovu toga da dobije propusnicu.

    Jednog dana, juna meseca 1941, srela je na ulici poznanicu koja joj je, tuznog lica, pokazala odsecak iz novina, spisak talaca koji su streljani  u Beogradu,  na Tasmajdanu. Na spisku je bilo ime njenog supruga. Nije mogla da veruje, iako je pisalo jasno Nahmijas iz Banja Luke, osecala je da je to neka greska. Prolazili su dani i duge noci bez sna. I, eto, jednog dana pojavio se pred njom njen suprug Samuel. Ono obavestenje u novinama odnosilo se na njegovog rodjaka.

    Nakon kapitulacije Italije u septembru 1943. Nemci  su usli u Split. Na plakatima su pozivali Jevreje da se prijave. Oni se nisu prijavili. Gazdarica im je dozvolila da ostanu u stanu.

    "Mi smo tada stanovali u Omiskoj 16" prica gospodja Nahmijas. "U istoj kuci stanovala je Olga Bartulovic, koja nas je cesto posecivala". Erna je znala da je Olga povezana sa partizanima, imala je u nju poverenje. “Odvela je mene i decu u manastir, a mog supruga na drugo mesto. U manastiru sam izjavila da sam izbeglica iz Srbije”.

    Za sve to vreme Olga Bartulovic i njena zaova Dragica kovale su plan kako da nas prebace u partizane. To nije bilo lako, ni jednostavno. Olga je najpre povela Samuela. Pesaceci 40 km kroz sumu i skrivene puteve do Trogira. Istovremeno, Dragica je izvukla Ernu sa decom iz manastira i sklonila ih kod neke poznanice van grada. Tamo su ostali skoro mesec dana. Nakon sto se Olga vratila, povela je na put starijeg sina, Lazu, sa kojim je isla istim putem, pesaceci 40 km. Nakon izvesnog vremena dosla je po drugog sina i kcerku Meri.

    "Nije bilo lako poslati decu na tako opasan put. Imala sam puno povjerenje u Olgu, ali ona ih je vodila na teritoriju gde su se vodile borbe. Strepela sam. Nisam bila sigurna da ce se na kraju naci sa  ocem. No Olga je sve to ucinila sa mnogo ljubavi i razumevanja. Kad su i deca i Samuel bili na slobodnoj teritoriji, Dragica je dosla po mene. Bile smo obucene kao seljanke koje idu na pijacu."

    Morale su proci mnoge vojne i policijske kontrole. Zahvaljujuci Dragici, koja je uvek bila nasmejana i znala da kaze neku salu, dosetku, nudila vojnike dobrim domacim kolacima, uspele su da stignu na slobodnu teritoriju.

    "Na mestu gde sam se ponovo srela sa decom i muzem pozelela sam da postavim spomenik"

    Spomenik nije postavila, ali  dosavsi nakon rata u Izrael, gde zivi i danas sa decom i unucima, Erna se obratila Jad vasemu sa molbom da Olgu i Dragicu nagrade sto su, reskirajuci svoj zivot, spasli nju i njenu porodicu.

    Godine 1965, medju prvim Pravednicima iz tadasnje Jugoslavije, priznate su Olga i Danica Bartulovic za Pravednice medju narodima.

Procitaj jos o Pravednicima medju narodima

 
    Makabijada HOME page