MAKABIJADIN KONKURS "M. ARNERI"
prva nagrada vikend na moru!
dodeljuje nas veliki sponsor - "Vila Tanfara" na Krapnju kod Sibenika
kako je tamo lepo - vredi se potruditi...
Vozdra Rako,
evo nadjoh nekih slicica kod sestre Vesne {iz davnih dana} za koje mislim da bi
bile interesantne...
pogledaj slike na strani Slike 1950
Svaka cast na sajtu , nastavi tako!!
Dudo Latinger
Prolece u Jerusalimu - Mia Rajner
jedna tuzna prica iz Nisa - poslala Jasna
ovo je prica koja me posebno inspirisala, neko odlazi , nema grobova, nosi zemlju sa sobom,/vidis da zena ima teglu zemlje sa sobom/ poslednja molitva mrtvima, poslednja slika ispred Sinagoge i odlazak za Israel, nikada vise nisu dosli u Nis....
pogledaj ko je tu ko >>> 
prozna pesma Daganija je vrsta putopisa: od cveta do cveta po Erecu
DAGANIJA
"Traganje za sobom je traganje za istinom "
došapnuo mi Tifaret
Abib, mesec rumenih safrana i krokusa, žutih kalendula.
Cvece Izraela cveta zimi, a samo poneko i u suva leta dok duva šarav, vetar - široko.
Ciklame u mesecu decembru. Sicušne orhideje u maju.
Bele i ljubicaste anemone u Galilei i na brdu Karmiel, pa crvene lale Šarona.
Boje Josipovog kaputa na zemlji plodnoj tek kada je suzom zalivena...
Jaca je moja rec od mene.
Jer ja, ni ljiljan ni ruža ...
tek klupko suvih bodljikavih stabljika,
tvrdi izdanak,
sto srece se samo na okamenjenom pesku kraj Mrtvog mora
il' na sinajskom bezljudnom gorju.
Korov, na kaldrmi beogradskoj nazvali bi ga.
Tamo,
(odavde ka jugo-istoku),
polagali su ga, cudesnog,
(u vremena Talmudska) u kuce staresina
al' i u grobove,
kao znak verovanja u vecni život i mir zagrobni.
Taj izdanak, kci peska i kamena, jerihonska ruža sam...krenula da Vered pronadjem
a Šošanu našla ... gužvicu suvih krhkih listova u loptu smotanih, što široko je pustinjom nosi
... tek ako smotuljak suvi putnik namernik sa sobom ponese
(pa makar putovanje njegovo u hiljade brojanja dana stalo),
kada do prvih kapi vode stigne, namah se razlista,
sitnim zelenim listicima
i u cudesnom trenu procveta
ruzicastim cvetom
daganija
cvet ruze jerihonske.
A jadno ljudsko srce covekovo, raduje se
i tezi lepotom bezmirisnog cveta,
jer u usamljenosti njegovoj,
u traganju za sobom, za istinom,
cvet mu govori da nema u svemu smrti,
da ne umire ono što je bilo,
da zivot traje iz zivota samog.
Makar i na bezbroj vrsta od doma,
Dom tamo je gde je voda zivota.
Nema rastanka i gubitka sve dok zivi duša,
ljubav
i secanje.
Jerihonska sam ruza i u cistu tecnost suza,
(iscedak bola mog za neprezaljenom majcicom),
potapam korenje svoje i svoj porod.
Bila sam u svetoj zemlji.
Po njoj gazila u sandalama i bosonoga.
Pod surom tkaninom šatora praotaca predahnula
i sa dlana se beduinovog hladne vode u pustinji napila.
Na tabanima u zrncima prašine, pod noktima
(kojima sam posteljicu jednom zivom drvetu iskopala),
i na svojoj odeci donela novo seme jerihonsko
i anemone Raheline i makove Sarine i ciklame Rutine.
Naucila me Mati da ih sakupljam i volim,
(ne pricjuci cije su cvece i od kog su vremena i postanja),
da prošlost zaseni novim izdancima ljubavi
i bašti plodne zemlje nad beogradskom kaldrmom podari lepoti,
lepote radi.
U mojoj bašti balkonskoj pevaju iste ptice nebeske i cudesno zivotari sveto cuvana travcica o cijoj blazenoj bezbriznosti, bez straha od smrti, brigu vode suze secanja. Cerera se (boginja plodnosti) pokadšto u senci mojih makova odmara i sa Junonom (boginjom braka) i Ašerom (pramajkom svih matera) pokadšto ispije cašicu vina crvenog za neka nova pokoljenja, za izdanke koji ce znati da procvetaju kada za njih dodje vreme pogodno.
Ni jedno seme ruze jerihonske, dok je i kapi plodnog secanja da se u njega koreni potope, nece se, ne moze se medju naraštajima izgubiti.
Ja molim svoju semitsku molitvu cišcenja; molitvu uzdizanja ruku;
zeljna da Krocim preda Te i pevam hvalu Tvoju
Ruzica Galac-Popovic
Prica DUG poslala je Luna Albahari <klikni> i procitaj
nema vise - kraj.